U Abu Dabiju raskoš i bogatstvo po meri čoveka

Meni je Abu Dabi, kao i mom saputniku, ostavio znatno bolji utisak i grad deluje kao da je našao pravu sredokraću, da bude „po meri čoveka“, a istovremeno i raskošan kako to samo bliskoistočni gradovi obasipani zlatnom kišom (zapravo „naftnom“) mogu biti.

Može li raskoš uopšte biti po meri čoveka? Može. Abu Dabi je napravio multinacionalnu utopiju u pustinji. Postigao je da se ovde dosele svi, privučeni mogućnostima zarade. Naravno, zavisi šta je „prilika“za nekog Indijca, a šta za Britanca. Ceo svet je tu, osim Arapa. Oni su negde iza zidova i uglavnom ne mogu se videti u šetnji.

A mi svoju počinjemo od centra gde smo se smestili u hotel po ceni od 25 evra za noć i krenuli peške do Korniša (nezaobilazni „kej“ u arapskom svetu), iza koga sledi beskrajna peščana plaža a la Kopakabana. Ljudi igraju fudbal na pesku u senci solitera, sunce zalazi nad Perijskim zalivom, Arapi (aaa, evo i lokalnih Arapkinja koje su komunikativne pa ih zamolim da me slikaju – nije kao što je bilo u Palmiri u Siriji da je izbio međunarodni i međureligijski incident zbog toga što sam „se ženi obratio“ – već sa osmehom prave nekoliko fotografija) tu su u šetnji, a stranci se kupaju. Rusi, po jeziku već razaznajem, hrabrije od drugih i kasnije od drugih, doh već prohladni pada mrak, što bi rekao Dučić. Veče kao na školju, ali nema ni školja ni Jadrana, a nebo je spektakularno. Definitivno zavređuje letovanje samo po sebi, odnosno baškarenje na ovim plažama, ali ne u vreme Ramazana kad se lokalci ljute i kad vi pijete i jedete nešto javno od svitanja do sumraka. Dakle, od maja nadalje.

Taksi je ovde jeftin jer je gorivo, dakako, jeftino. Ono što je dobro i loše u isto vreme je da se taksi naručuje preko aplikacije, a to podrazumeva da vam treba internet svuda. Iz hotelske sobe ni po jada, ali sa drugih lokacija – malo teže. Javnog interneta nema, što je glavna razlika između Skandinavije, recimo, i Emirata. No, šta je tu je. Idemo u Kasr al-Vatan, „Palatu Domovine“, ili „Dvorac nacije“ koja je sedište predsednika Emirata. Predsednik monarhije? I meni je bilo čudno. Naime, svaki od emirata jeste monarhija, i to apsolutna. A onda svi oni ujedinjeni, sastanu se i biraju predsednika. Kao u Maleziji. Kasr al-Vatan je neka vrsta Tay Mahala posvećenog živima, ima neko religiozno iskustvo utkano u sebe, podseća na američki Kapitol i velelepnu yamiju u isto vreme, na katedralu i Vavilonske vrtove ili Alhambru. Čudesno i novo. Otvorena je za javnost 2019., dve godine nakon završetka. Budući da je posle došla pandemija, onda možemo reći da je početkom 2023. baš baš nova.

U njoj se nalaze velelepni prostori, mozaici, ornamenti, muzeji, vladine prostorije i šta sve ne. Prostor je tako velelepan da mu je namera i bila da izazove strahopoštovanje prema moći Emirata. Jedna od velikih atrakcija je skulptura „Moć reči“; vajara Matara al-Maheya, napravljena od arapskih slova. Po podacima koje sam našao, skulptura je od šest tona čistog zlata, a ima i dve replike nešto manjih dimenzija, u vrtovima, od srebra.

Bojim se da nećemo stići sve ovaj put. Hvatamo taksi za Veliku yamiju šeika Zajeda. Vidi se sa par kilometara i toliko egzotično izgleda sa svojim belim kupolama da vas nosi u... bajku. Velika yamija je izgrađena između 1994. i 2007. i svečano je otvorena u decembru 2007. Kompleks zgrada je dimenzija približno 290 sa 420 metara, što je, hmmm... 15 fudbalskih igrališta.

Nebeskoplavo

Hoteli, soliteri... Okupani iznenađujućim zelenilom. Ali, samo dok se ne približite travnjaku. Tek onda vidite koliko su ispresecani malim cevčicama koje donose vodu biljkama i po najvećem suncu. Pešačke i biciklističke staze ofarbane su u nebeskoplavo. To je zanimljivo budući da su naučnici (fizičari) u ovom delu sveta dugo pokušavali da odgonetnu koja boja najmanje reflektuje toplotu, pa su zaključili da siva nikako nije dobar izbor, a o tamnima da ne govorimo. Ispostavilo se da je umesto intuitivno svetlozelene, idealna kombinacija „hladnog betona“ nebeskoplava! Znak bicikla je nacrtan na biciklističkoj stazi pa se malo ishabao, a sasvim novi i nedavno pridodati znak trotineta blešti u svojoj svežini.

Ulazi se na kodove, čeka se u redu, hiljade ljudi su tu, ulazak je besplatan. Liči li nam malo na Indiju? Liči! A ima i zašto – arhitekta je uzimao puno referenci iz mogulske, indijske, ali i persijske i egipatske arhitekture sakralnih objekata. Ćilimi, ornamenti, igra kamenom... Neverovatna lepota i preciznost. Nije njih na Bliskom istoku sram da repliciraju „staru arhitekturu“. Nema ovde „napretka“, osim u standardu i brendovima, tržnim centrima i najboljim automobilima umesto kamera. Kada se nešto monumentalno gradi, uvek je neka reminiscencija na nešto. Zanimljivo, za oblaganje yamije korišćen je slavni kamen „sivec“ (pogađate, „sivac“) iz Prilepa. Kako nismo imali sreće da ne bude sivi dan pun oblaka, imamo „svetlosivo na tamnosivom“ na fotografijama. Ali, ne mari! Svi ostali imaju bleštavobelo na plavom. Tako ćemo i mi, ali drugi put, tešim ja svog saputnika.

Unutra, srednji deo može da primi 41.000 vernika. Kao prosečan stadion. Na molitvu. Možda da se zapitamo zašto su nama fudbalski i košarkaški stadioni mesta molitvi. Uz šoping-molove. A njima su to još uvek – yamije. Ispod kompleksa su tržni centar. Sa sve „Mekdonaldsom“ na arapskom.

Ne stigosmo do Luvra i najstarijeg dela, tvrđave u starom centru. OK, ima vremena, a i karte su jeftine. Drugi put. Sumrak je. Ljudi se šetaju po parkovima. Toaleti su besplatni. Veče pada na grad. Miran, pun bučnih Indijaca i Pakistanaca, ali opet, savršeno bezbedan. Živ. Nekako, ospokojavajući, uprkos soliterčina i vrućine. Abu Dabi je raskošan, ali smiren, dostižan. Jednostavniji je za život od napetog Dubaija gde je sve „na ivici noža“. I dodajmo i ono što nije najmanje važno, a poslednje je. Sve je jeftinije nego u Srbiji ili su makar iste cene. Tamo gde ide sav normalan svet. A to je dovoljno da osvoji srce, a ne devastira yepove.

Žikica Milošević