„Беснило“ Борислава Пекића у Народном позоришту Сомбор

Сада сви знамо да прве две реченице нису део неког апокалиптичног сценарија, него нашег искуства. Зато је 2020. присећање на роман „Беснило“ Борислава Пекића деловало попут правог открића: „Па, овај човек је све предвидео!“. Међутим, цивилизација представљена у роману као популација једног од највећих и најпрометнијих аеродрома на свету – лондонског Хитроуа – није завршила у рушевинама, него се наставила. Остала су питања.

Који је однос природе и човека? Који је однос добра и зла? Који је однос човека и човека? Који је однос људи и животиња? Који је однос нормалности и лудила?

Пекић је наведена и многа друга питања у „Беснилу“ постављао путем радње романа и његових ликова – научника који покушавају да одгонетну природу вируса и направе лек за човека; доктора који покушавају да помогну зараженим људима; војника службе обезбеђења чије су потребе да се вирус изолује и не угрози остатак човечанства равне деструктивној моћи нуклеарног оружја; једног мистериозног човека који је у потрази за још мистериознијим псом… Посебно место писац је доделио писцу, Даниелу Леверкину, који осим што прича своју причу, постаје и хроничар збивања, као и један од важнијих шрафова у напетом разрешењу трилера око порекла и природе вируса (новог) беснила.

Добар део ових питања и ликова, задржао је Федор Шили, драматизујући Пекићев роман за потребе представе у режији Бориса Лијешевића, у Народном позоришту Сомбор. Пратећи структуру романа – стадијуме - полако упознајемо све ликове од којих се кључна два – писац Леверкин (Бранислав Јерковић) и др Либерман (Саша Торлаковић) појављују у свештеничким одорама. Леверкинова бележница је црна и има бели крст, а прво појављивање Либермана праћено је чак и кљунастом маском, оном какве се ношене у време куге, што је знак редитеља Бориса Лијешевића да Пекићево „Беснило“ као што prеthodi Сарамаговом „Слепилу“, има своју prеthodnicu у књижевном писму Албера Камија (“Куга“), Умберта Ека („Име руже“), као и у Светом писму, Јовановом откровењу које се цитира и апокрифно парафразира у виду пса из Мегида, указујући на Армагедон. Веза „Беснила“ са Библијом је појачана научничким редом лекара-јеванђелиста, а заједно са појавом Габријела (Нинослав Ђорђевић) – директном асоцијацијом на архангела Гаврила - који је у виду умоболног човека ту да заштити човечанство и једини преживљава, баш као и пас Шарон из Мегида - све је знак да се борба добра и зла наставља.

А како је она конкретно представљена? Па тако што је зло приказано као горда и охола људска природа која би хтела да се игра бога. Када уместо натчовека добију дупло јачи вирус беснила и његово бекство из лабораторије, научна достигнућа постају директно супротстављена етичким дилемама и човечности појединих ликова, као што је др Комаровски (Марко Марковић) или жртва др Либермана док је радио за нацисте, Јеврејка Луиз Соренсон (Ивана В. Јовановић), чији је пут укрштен и са Леверкиновим. Агресивни животињски пориви (инстинктивни нагони) као још један коментар људске природе, евидентни су у милитаристичкој трансформацији аеродромског официра службе обезбеђења, Мајора Лофорда (Срђан Алексић). У низу других, спореднијих, а ипак важних улога добрих људи, поготово у смислу добре глумачке игре, издвојио бих Ксенију Митровић као девојчицу Су Џенкинс и Стефана Бероњу као дечака Адриана Голдмана.

Посебно актуелна, иако не као што је то била те 2020, у роману „Беснило“ и представи која је сада на репертоару Народног позоришта Сомбор, одзвања криза критичког мишљења на рачун научних достигнућа у сценама око вакцинисања на Аеродрому „Хитроу“. Хтели то аутори или не, и то је имплицитно приказано као дело „великог плана“ да се створи натчовек, што иде на руке и теоријама завере. Истина, Пекићев жанр-роман, како је он сам назвао мешавину детективске приче, хорора, политичке драме, проткан је популистичким елементима од којих се он такорећи бранио студиозном реалистичношћу списатељског поступка, митолошким и психолошким архетиповима по којима стварао своје јунаке, најчешће трагичаре, па и религијском и филозофском позадином, односно дубином и слојевитошћу свог романа, као и његовим позамашним обимом. И даље, „Беснило“ је било и остало нешто на чему би му позавидели Стивен Кинг или сценаристи и продуценти савремених сага о апокалипси и њеним зомбијима. Отуд позоришни третман Федора Шилија и Бориса Лијешевића због разумљивог сажимања и убрзавања радње, делује набацано и неповезано. Можда би могао да буде холивудски блокбастер, супер ТВ серија, али „Беснило“ у Сомбору је показало да, једноставно, није добра драма.

Број страница романа, ликова, догађаја, ситуација, контекст, био је и остао највећа драматуршка, па и редитељска, а свакако и глумачка замка – питање како нешто тако обимно, атрактивно, заводљиво, одиграти а да не делује површно и тривијално. А неке сцене изгледају баш тако – када доктор долази на посао, а у паузи се љубака са медицинском сестром. Или када се пред финале покушаја „кризног штаба“ да се реши ситуација из фиоке вади флаша вискија и наздравља. А онда за тили час све то треба да се повеже са нечијом личном, породичном или метафизичком драмом. Као да се стварно тркамо са беснилом.

Ипак, некима треба одати и признање. Као сцени током које ме обухватила језа, док фигуре обасјане светлом батеријске лампе видимо по мрачним ћошковима аеродрома у који је претворена сомборска позорница. Људи који се боје светла. Права пекићевска жанр-сцена.

Мало више ритма и односа успостављено је у другом делу представе, када се више пажње поклања развоју пишчеве приче са траговима тинте и крви - Даниелу Леверкину и његовој улози у заплету и расплету. Међутим, и ту, као у неколико наврата раније, јављају се неке врсте „проповеди“, делови нарације која непотребно објашњава шта се и зашто се догађа. Као да увођење сонгова на познате успаванке није било довољно, нити звук цртаних филмова у паузи, да се потцрта еутаназија у којој јавност ужива док јој се спрема крај. А на крају се све чак претвара у апсурд, јер илустрације нарације прелазе у слободне асоцијације, испреплетени низ оргазма и оргазмичних сцена потпуног лудила, пардон, беснила, манифестованог заносом сексуалног чина и махањем заставама, кореографијом Ероса и Танатоса која подсећа и на слет политички упитних следбеника.

Вирус можда може да настане у лабораторији, али његова природа не. Данас је исто тако и са човеком. А у овом случају и са позориштем. Експериментом прављења представе од романа.

Игор Бурић