Инђија: Краљ Петар и краљица Марија, свекар и снаха, у дијалогу у парку

Прво на шта наилазимо је споменик овој румунској принцези која се пре нешто више од 100 година удала за српског краља Александра. Приликом откривања споменика на Дан ослобођења Инђије у Првом светском рату у новембру 2021,  Предраг Марковић је као члан крунског савета и изасланик Престолонаследника Александра Карађорђевића прочитао је његово писмо:

„Изузетно сам срећан и поносан што се данас открива споменик мојој баки, Њ.В. Краљици Марији, на Митровдан и Дан ослобођења Инђије у Првом светком рату. Моја бака, Њ.В. Краљица Марија, била је највољенија српска Краљица. Била је узор предане и брижне супруге и мајке, као и велика добротворка, која је оставила иза себе многе задужбине, које и данас служе на корист наше отаџбине и нашег народа!” Иначе, биста краљице Марије у Инђији је прва њена биста у Србији.

Недалеко од споменика краљици Марији налази се и онај посвећен њеном свекру краљу Петру који је умро 1921. недочекавши венчање свог сина. Споменик краљу Петру Првом Ослободиоцу подигнут је у Инђији 1. децембра 1929. на 9. годишњицу Уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. Тај споменик је био дело вајара Милорада Јовановића из Сремске Митровице. Међутим, по избијању Другог светског рата 1941. и након формирања НДХ, сви споменици посвећени династији Карађорђевић, па и споменик краљу Петру у Инђији били су срушени. Споменик је обновљен 1991. у Парку краљице Марије и рад је професора Николе Кошевића. Обнова и полагање венаца на овом споменику везано је сваке године за 8. новембар (Митровдан), дан када је Инђија ослобођена у Првом светском рату.

Обишли смо наравно и зграду Железничке станице у Инђији која је грађена је од 1883. до 1886. након чега је воз кренуо на релацији Будимпешта - Нови Сад - Земун а после и на рути  Загреб - Шид - Сремска Митровица - Инђија. Станица је годинама била у лошем стању као и већина у Војводини, када сам у лето 2018. ишао последњим возом са старе Железничке станице у Београду за Нови Сад - сећам се да су комади малтера падали са фасаде зграде. Када је реконструисана пруга Београд - Нови Сад обновљене су и све станице на тој траси па и ова у Инђији. Одмах након реконструкције зграде вандали су фасаду ишарали графитима али их је локална самоуправа одмах прекречила и позвала суграђане да чувају објекте културне баштине. На станици затичемо много путника, воз „Соко” је очигледно поново вратио годинама изгубљено поверење у железницу.

Стижемо у центар града којим доминира Споменик борцима Подунавског партизанског одреда, дело академског вајара Владислава Петровића. Подунавски партизански одред формиран је крајем септембра 1941. а водио га је командант Петар Релић. У почетку је имао само седам бораца. Већ у јесен и зиму 1941/42. године одред је извео неколико успешних диверзантских акција на прузи Рума – Ириг – Стара Пазова – Земун, прекидао комуникацијске везе и политички деловао у народу. Број бораца полако је растао тако да је почетком марта 1942. одред подељен на две чете: Иришку и Крушедолску, са приближно 70 бораца.

Из ових малих партизанских одреда до лета 1942. на Фрушкој гори су израсла три снажна одреда Фрушкогорски, Подунавски, Посавски и Босутска партизанска чета, укупно око 1.000 добро наоружаних бораца. Они су најпре нападали мање групе непријатељских војника, да би се што брже снабдели оружјем, муницијом, и опремом, а затим су нападали и непријатељске посаде, колоне и транспорте, изводили диверзије на железничким, друмским и воденим комуникацијама, палили општинске архиве, жито и кудељу и својим многобројним и разноврсним акцијама терали непријатеља да у овом крају држи и до 20.000 војника.

Партизани Подунавског одреда истицали су се у борбама са Немцима, усташама и домобранским јединицама на источном делу Фрушке горе. У непријатељској офанзиви на ову планину од 25. до 30. августа 1942. главнина одреда се уз велике губитке пробила из обруча и успела да се пребаци у доњи Срем. Овде је, почетком септембра 1942. реорганизован у 2. батаљон новоформираног 3. одреда 3. оперативне зоне Хрватске. Споменик посвећен Подунавском партизанском одреду постављен 1975. у центар Инђије, испред зграде гимназије. Представља стилизовану фигуру партизана висине 3.50 метара на постаменту висине 1.50 метара. Фигура и постамент су изливени из једног дела како би се добио визуелни утисак да је овај сремски партизан изникао из земље чији је саставни део.

Милунка Савић као чобаница вежбала гађање

На стогодишњицу од завршетка Првог светског рата општина Инђија је свечано открила споменик Милунки Савић, најодликованијој жени војнику Првог светског рата, симболично на дан њеног рођења 28. јуна, и један од највећих српских празника Видовдан. Споменик је смештен у спортско-рекреативној зони Инђије „Леје”, на регионалном путу Београд – Инђија. Аутор споменика Милунки Савић је Јелена Божовић-Ђорђевић, вајарка из Београда. Споменик је висине 2 метра и 35 центиметара, изливен у бронзи на постаменту висине 170 центиметара, аутора Миодрага Јакшића који је осмислио и партерно решење око споменика. На постаменту су наведена одликовања којим се током шест година ратовања окитила Милунка Савић, а то су: Златне Карађорђеве звезде са мачевима, Златне медаље за храброст „Милош Обилић”, Албанске споменице, Споменице рата за ослобођење и уједињење, јубиларне Споменице Солунског фронта, Легије части 4. степена – официр, Легије части 5. степен – витез и Француског ратног крста са златном палмом.

Такође на споменику стоје уклесане речи Милунке Савић: „Мени је највише помагало што сам имала урођени осећај да бацим бомбу тамо где сам наумила и то јако далеко, јер сам била врло снажна. Сви су се томе чудили, а ја, у ствари, нисам ни учила како се баца бомба. Ми чобани смо се играли разних игара, а једна од омиљених ми је била гађање у биљег. Узели би смо неки предмет, камен или шта… заболи у ливаду и гађали каменом са неке даљине. Скоро увек сам побеђивала. Ето одакле моја вештина бацања бомбе. А била сам млада и снажна.”

У просторијама Туристичке организације Инђије у центру града Слађана нам показује макету споменика Милунки Савић која се продаје као пригодан сувенир.

Иза овог споменика а испред Средње школе „Др Ђорђе Натошевић„ налази се биста посвећена овом лекару и педагогу рођеном у Старом Сланкамену на територији Општине Инђија. Биста се још држи а родна кућа овог славног Србина која се налазила на обали Дунава са погледом на реку деценијама је стајала запуштена - и пре неколико година се срушила.

Инђију први пут помиње деспот Јован Бранковић 1496. али могуће је да су људи овде живели још 1455. Док је била под влашћу Османског царства, у Инђији су живели претежно Срби. 1717. Инђијом је завладала Хабсбуршка династија па је град постао феудална област под Марком Пејачевићем. Средњовековна Инђија била је лоцирана нешто северније од данашње. Данашњу Инђију основали су Срби из Бешке 1746, када је град бројао 60 кућа. 1791. град већ броји 122 куће и 1.054 становника. Почетком 19. века Немци и Чеси насељавају Инђију, а крајем истог века долазе и Мађари. Пред Други светски рат у Инђији од укупно 7.900 становника, 5.900 је чинило немачко становништво. Инђија је у то време најразвијеније место у Војводини, духовни и културни центар Немаца у Сремском региону. После 1944. нове сеобне путање су се појачале, па иако данас 75 одсто популације чине Срби, Инђија је задржала свој стари дух међуетничке толеранције.

Индустријски развој Инђије је уско повезан са развојем железничке инфраструктуре, која се у Инђији развила 1883. Ово је суштински поставило Инђију на раскрсницу два кључна балканска железничка правца. Поред тога што је прва имала железничку инфраструктуру, Инђија је развила и први модеран пут у Србији, такозвани Међународни пут Нови Сад-Београд, који је кроз Инђију пролазио још 1939.

Различити сајмови су почели да се одржавају у Инђији на почетку 19. века у време када је основана државна поштанска служба. Телеграф је постао оперативан у Инђији у 1850. док је поштански трансфер новца започет 1886. године. Прва банка је основана 1897. као и прва трговинска школа. Прва електрана у Инђији је почела да ради 1911.

Индустријски прогрес у Инђији је започет оснивањем млинова током средине 19. века. Први већи млин на пару капацитета од десет возила пшенице по дану, направила је компанија из Будимпеште у 1890. После млинова, следиле су фабрике од цигле, док је традиција у производњи тепиха и намештаја започела 1876. На почетку 20. века, основана је позната фабрика за производњу крзна. После Другог светског рата, основане су многе различите нове фабрике, које су производиле све - од колица за децу, ексера, yеma, јаја у праху, текстил, падобране, а обрађивао се и метал.

Већ у првој половини 20. века, Инђија је постала традиционална дестинација за трговину и центар успешних трговинских компанија. Шездесете године су обележене наглим развојем малих и средњих предузећа. Инђија је према подацима из пописа становништва 2022. уз Нови Сад и Стару Пазову једина локална самоуправа у Војводини која је имала повећање броја становника у односу на попис из 2011.

У трећем и последњем наставку репортаже из Инђије за седам дана на овом месту: о дворцу грофа Грабовачког, православној, римокатоличкој и украјинској цркви; инђијским гробљима, сусретима на локалној пијаци и Кући Ђорђа Војновића.

Роберт Чобан