Inđija: Kralj Petar i kraljica Marija, svekar i snaha, u dijalogu u parku

Prvo na šta nailazimo je spomenik ovoj rumunskoj princezi koja se pre nešto više od 100 godina udala za srpskog kralja Aleksandra. Prilikom otkrivanja spomenika na Dan oslobođenja Inđije u Prvom svetskom ratu u novembru 2021,  Predrag Marković je kao član krunskog saveta i izaslanik Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića pročitao je njegovo pismo:

„Izuzetno sam srećan i ponosan što se danas otkriva spomenik mojoj baki, NJ.V. Kraljici Mariji, na Mitrovdan i Dan oslobođenja Inđije u Prvom svetkom ratu. Moja baka, NJ.V. Kraljica Marija, bila je najvoljenija srpska Kraljica. Bila je uzor predane i brižne supruge i majke, kao i velika dobrotvorka, koja je ostavila iza sebe mnoge zadužbine, koje i danas služe na korist naše otadžbine i našeg naroda!” Inače, bista kraljice Marije u Inđiji je prva njena bista u Srbiji.

Nedaleko od spomenika kraljici Mariji nalazi se i onaj posvećen njenom svekru kralju Petru koji je umro 1921. nedočekavši venčanje svog sina. Spomenik kralju Petru Prvom Oslobodiocu podignut je u Inđiji 1. decembra 1929. na 9. godišnjicu Ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Taj spomenik je bio delo vajara Milorada Jovanovića iz Sremske Mitrovice. Međutim, po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. i nakon formiranja NDH, svi spomenici posvećeni dinastiji Karađorđević, pa i spomenik kralju Petru u Inđiji bili su srušeni. Spomenik je obnovljen 1991. u Parku kraljice Marije i rad je profesora Nikole Koševića. Obnova i polaganje venaca na ovom spomeniku vezano je svake godine za 8. novembar (Mitrovdan), dan kada je Inđija oslobođena u Prvom svetskom ratu.

Obišli smo naravno i zgradu Železničke stanice u Inđiji koja je građena je od 1883. do 1886. nakon čega je voz krenuo na relaciji Budimpešta - Novi Sad - Zemun a posle i na ruti  Zagreb - Šid - Sremska Mitrovica - Inđija. Stanica je godinama bila u lošem stanju kao i većina u Vojvodini, kada sam u leto 2018. išao poslednjim vozom sa stare Železničke stanice u Beogradu za Novi Sad - sećam se da su komadi maltera padali sa fasade zgrade. Kada je rekonstruisana pruga Beograd - Novi Sad obnovljene su i sve stanice na toj trasi pa i ova u Inđiji. Odmah nakon rekonstrukcije zgrade vandali su fasadu išarali grafitima ali ih je lokalna samouprava odmah prekrečila i pozvala sugrađane da čuvaju objekte kulturne baštine. Na stanici zatičemo mnogo putnika, voz „Soko” je očigledno ponovo vratio godinama izgubljeno poverenje u železnicu.

Stižemo u centar grada kojim dominira Spomenik borcima Podunavskog partizanskog odreda, delo akademskog vajara Vladislava Petrovića. Podunavski partizanski odred formiran je krajem septembra 1941. a vodio ga je komandant Petar Relić. U početku je imao samo sedam boraca. Već u jesen i zimu 1941/42. godine odred je izveo nekoliko uspešnih diverzantskih akcija na pruzi Ruma – Irig – Stara Pazova – Zemun, prekidao komunikacijske veze i politički delovao u narodu. Broj boraca polako je rastao tako da je početkom marta 1942. odred podeljen na dve čete: Irišku i Krušedolsku, sa približno 70 boraca.

Iz ovih malih partizanskih odreda do leta 1942. na Fruškoj gori su izrasla tri snažna odreda Fruškogorski, Podunavski, Posavski i Bosutska partizanska četa, ukupno oko 1.000 dobro naoružanih boraca. Oni su najpre napadali manje grupe neprijateljskih vojnika, da bi se što brže snabdeli oružjem, municijom, i opremom, a zatim su napadali i neprijateljske posade, kolone i transporte, izvodili diverzije na železničkim, drumskim i vodenim komunikacijama, palili opštinske arhive, žito i kudelju i svojim mnogobrojnim i raznovrsnim akcijama terali neprijatelja da u ovom kraju drži i do 20.000 vojnika.

Partizani Podunavskog odreda isticali su se u borbama sa Nemcima, ustašama i domobranskim jedinicama na istočnom delu Fruške gore. U neprijateljskoj ofanzivi na ovu planinu od 25. do 30. avgusta 1942. glavnina odreda se uz velike gubitke probila iz obruča i uspela da se prebaci u donji Srem. Ovde je, početkom septembra 1942. reorganizovan u 2. bataljon novoformiranog 3. odreda 3. operativne zone Hrvatske. Spomenik posvećen Podunavskom partizanskom odredu postavljen 1975. u centar Inđije, ispred zgrade gimnazije. Predstavlja stilizovanu figuru partizana visine 3.50 metara na postamentu visine 1.50 metara. Figura i postament su izliveni iz jednog dela kako bi se dobio vizuelni utisak da je ovaj sremski partizan iznikao iz zemlje čiji je sastavni deo.

Milunka Savić kao čobanica vežbala gađanje

Na stogodišnjicu od završetka Prvog svetskog rata opština Inđija je svečano otkrila spomenik Milunki Savić, najodlikovanijoj ženi vojniku Prvog svetskog rata, simbolično na dan njenog rođenja 28. juna, i jedan od najvećih srpskih praznika Vidovdan. Spomenik je smešten u sportsko-rekreativnoj zoni Inđije „Leje”, na regionalnom putu Beograd – Inđija. Autor spomenika Milunki Savić je Jelena Božović-Đorđević, vajarka iz Beograda. Spomenik je visine 2 metra i 35 centimetara, izliven u bronzi na postamentu visine 170 centimetara, autora Miodraga Jakšića koji je osmislio i parterno rešenje oko spomenika. Na postamentu su navedena odlikovanja kojim se tokom šest godina ratovanja okitila Milunka Savić, a to su: Zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, Zlatne medalje za hrabrost „Miloš Obilić”, Albanske spomenice, Spomenice rata za oslobođenje i ujedinjenje, jubilarne Spomenice Solunskog fronta, Legije časti 4. stepena – oficir, Legije časti 5. stepen – vitez i Francuskog ratnog krsta sa zlatnom palmom.

Takođe na spomeniku stoje uklesane reči Milunke Savić: „Meni je najviše pomagalo što sam imala urođeni osećaj da bacim bombu tamo gde sam naumila i to jako daleko, jer sam bila vrlo snažna. Svi su se tome čudili, a ja, u stvari, nisam ni učila kako se baca bomba. Mi čobani smo se igrali raznih igara, a jedna od omiljenih mi je bila gađanje u biljeg. Uzeli bi smo neki predmet, kamen ili šta… zaboli u livadu i gađali kamenom sa neke daljine. Skoro uvek sam pobeđivala. Eto odakle moja veština bacanja bombe. A bila sam mlada i snažna.”

U prostorijama Turističke organizacije Inđije u centru grada Slađana nam pokazuje maketu spomenika Milunki Savić koja se prodaje kao prigodan suvenir.

Iza ovog spomenika a ispred Srednje škole „Dr Đorđe Natošević„ nalazi se bista posvećena ovom lekaru i pedagogu rođenom u Starom Slankamenu na teritoriji Opštine Inđija. Bista se još drži a rodna kuća ovog slavnog Srbina koja se nalazila na obali Dunava sa pogledom na reku decenijama je stajala zapuštena - i pre nekoliko godina se srušila.

Inđiju prvi put pominje despot Jovan Branković 1496. ali moguće je da su ljudi ovde živeli još 1455. Dok je bila pod vlašću Osmanskog carstva, u Inđiji su živeli pretežno Srbi. 1717. Inđijom je zavladala Habsburška dinastija pa je grad postao feudalna oblast pod Markom Pejačevićem. Srednjovekovna Inđija bila je locirana nešto severnije od današnje. Današnju Inđiju osnovali su Srbi iz Beške 1746, kada je grad brojao 60 kuća. 1791. grad već broji 122 kuće i 1.054 stanovnika. Početkom 19. veka Nemci i Česi naseljavaju Inđiju, a krajem istog veka dolaze i Mađari. Pred Drugi svetski rat u Inđiji od ukupno 7.900 stanovnika, 5.900 je činilo nemačko stanovništvo. Inđija je u to vreme najrazvijenije mesto u Vojvodini, duhovni i kulturni centar Nemaca u Sremskom regionu. Posle 1944. nove seobne putanje su se pojačale, pa iako danas 75 odsto populacije čine Srbi, Inđija je zadržala svoj stari duh međuetničke tolerancije.

Industrijski razvoj Inđije je usko povezan sa razvojem železničke infrastrukture, koja se u Inđiji razvila 1883. Ovo je suštinski postavilo Inđiju na raskrsnicu dva ključna balkanska železnička pravca. Pored toga što je prva imala železničku infrastrukturu, Inđija je razvila i prvi moderan put u Srbiji, takozvani Međunarodni put Novi Sad-Beograd, koji je kroz Inđiju prolazio još 1939.

Različiti sajmovi su počeli da se održavaju u Inđiji na početku 19. veka u vreme kada je osnovana državna poštanska služba. Telegraf je postao operativan u Inđiji u 1850. dok je poštanski transfer novca započet 1886. godine. Prva banka je osnovana 1897. kao i prva trgovinska škola. Prva elektrana u Inđiji je počela da radi 1911.

Industrijski progres u Inđiji je započet osnivanjem mlinova tokom sredine 19. veka. Prvi veći mlin na paru kapaciteta od deset vozila pšenice po danu, napravila je kompanija iz Budimpešte u 1890. Posle mlinova, sledile su fabrike od cigle, dok je tradicija u proizvodnji tepiha i nameštaja započela 1876. Na početku 20. veka, osnovana je poznata fabrika za proizvodnju krzna. Posle Drugog svetskog rata, osnovane su mnoge različite nove fabrike, koje su proizvodile sve - od kolica za decu, eksera, yema, jaja u prahu, tekstil, padobrane, a obrađivao se i metal.

Već u prvoj polovini 20. veka, Inđija je postala tradicionalna destinacija za trgovinu i centar uspešnih trgovinskih kompanija. Šezdesete godine su obeležene naglim razvojem malih i srednjih preduzeća. Inđija je prema podacima iz popisa stanovništva 2022. uz Novi Sad i Staru Pazovu jedina lokalna samouprava u Vojvodini koja je imala povećanje broja stanovnika u odnosu na popis iz 2011.

U trećem i poslednjem nastavku reportaže iz Inđije za sedam dana na ovom mestu: o dvorcu grofa Grabovačkog, pravoslavnoj, rimokatoličkoj i ukrajinskoj crkvi; inđijskim grobljima, susretima na lokalnoj pijaci i Kući Đorđa Vojnovića.

Robert Čoban