Превишић: Патња на Голом отоку била је велика

"Ова књига је само један од могућих погледа на једна догађај у прошлости. Тако је треба узети, а не претендовати на апсолутне истине", рекао је Превишић Танјугу.

Превишић се заинтересовао за тему Голог отока када су пре десетак година почели да се отварају архиви у Хрватској, пре свега Управе државне безбедности (Удба), и каже да се "нашао на правом месту у право време", као и да су "документи стварно омогућили дубљи увид који пре није био могућ".

"До сада су била сведочења логораша, које је требало довести у ред и повргнути критичкој анализи. Исто тако на нашим просторима се ваљају дивље интерпретације, доста митоманије, домишљања. Имали смо прилику упоредити сведочења и документе хладних глава", истакао је Превишић.

Књига "Голи оток: Историја", објављена у Хрватској 2019. године, а недавно и у Србији, доноси и сведочења 25 логораша из Србије, Хрватске и Словеније, као и једног удбаша, а Превишић примећује да "логораши не увеличавају своју патњу - она је велика".

Као истраживач Превишић је имао врло неугодну улогу, јер је бивше логораше морао суочити са неким документима, али истиче да је морао бити нежан, "јер није угодно да се играте иследника".

"Био је циљ да их се мало преиспита. Морали сте бити вешт читач њихових реакција, емоција на лицу, нервербалних и вербалних. Тражили сте истину. Патња није у питању, она је била, нажалост, огромна", признао је историчар.

Према његовим речима, југословенска комунистичка историографије је третирала логораше Голог отока као издајице и стаљинисте, као да (председник државе Јосип Броз) Тито сам није био стаљинист пар екселанс".

Превишић је рекао да је била заточена хетерогена група људи са разним мотивацијама, од разочараних људи, неснађених у времену, којима није било јасно зашто је дошло до сукоба између руководстава Совјетског Савеза и Југославије, до противника колективизације или присталица Стаљина.

Међу логорашима је било и 700-800 заточених жена, које заслужују засебну студију, због начина на који су биле третиране, посебног врста мучења, истакао је Превишић.

"Мучење је прилагођавано њиховом полу. Ишло се да их се понизи не само као комунисте, као издајице, него и као жене", рекао је ванредни професор на Одсеку за историју Филозофског факултета у Загребу.

Поред тога што су мучене као и мушкарци, код логорашица се циљано ишло да им се "отежа аспект репродукције", кажњаване су као издајице шишањем, а већину мучења над њима су радиле - жене.

Подсетивши да су острва чест избор кроз историју као места за затварања, Превишић је рекао да се не може знати ко је тачно донео одлуку о формирању Голог отока.

"Никад нећемо знати ко је конкретно донео одлуку за такво место. Оно се намеће само по себи. У сваком случају то је био врх (комунистичке) партије, а оперативно врх Удбе", истакао је Превишић.

Према његовим речима, сукоб унутар југословенских комуниста око Резолуције Информбироа 1948. године "био је толико жесток и острашћен", јер се тамо "где има пуно љубави и страсти, јавља пуно мржње, као ружан развод брака".

"Ако нас ишта повест учи - увек су најбескомпромиснији сукоби унутар истих скупина. Према противницима са којима немате неке сличности увек се хладније борите него против оних које сте јуче волели и делили фронту", приметио је Превишић.

Хрватски историчар је подсетио да је географија Голог отока у Јадранском мору посебно искуство и "Богом дана је за мучење - потпуно је пуст са мало вегетације, безводан је, зими је хладан, лети екстремно врућ".

"На све то додате систем у коме логораши муче логораше, тешко се ради. носите камење", рекао је Превишић.

У комунистичкој Југославији је од 1949. до 1956. године у више логора, међу којима је Голи оток био највећи, умрло је око 400 логораша, који су убијени и умрли од болести. Кроз Голи оток је прошло око 13.000 логораша, односно 16.000 кроз све логоре.

Најемотивнија за Превишића је била прича са бившим логорашима који су преживели велику трауму.

Већина је говорила под својим именом, а било је оних који су желели остати анонимни, или чак ни тако нису хтели да уђу у књигу, иако су били спремни да му незванично поделе своја искуства.

"Они су на Голом отоку били и жртве и крвници. Примали су батине али их је и Удба терала да дају батине. Кад сте жртва и крвник у исто време, што је посебно патолошки, садистички, онда их је било срам што су били тучени али и што је већина морала тући да изађе са Голог отока", навео је Превишић.

Према његовим речима, бившим голооточанима је било јако тешко о томе говоритии  често су о својим искуствима говорили у трећем лицу - "знаш морало се тучи".

"Ту сте морали имати јако пуно емпатије за њихову патњу, не за политичку оријентацију, и врло нежно објаснити своју позицију да желиш дати колико толико реалан приказ догађаја, да немате скривену агенду", истакао је историчар.

Превишић је додао да је, између осталих, више пута разговарао са голооточанином, књижевником Драгославом Михаиловићем (1930-2023) који му је пуно помогао око књиге и био је њоме задовољан.

"Био је строг и то ми је пуно значило. Његовом смрћу заправо почиње повест и Голи оток одлази из садашњости. Када оду задњи гласови остају само овакве књиге", истакао је Превишић.

У књизи се захвалио на помоћи Михаиловићу, који је "био духовит и јако добронамеран, а велики део његовог књжевног опуса је изграђен око Голог отока".

Са друге стране, Превишић је рекао да је разговарао о Голом отоку и са комунистичким функционером Јовом Капичићем (1919-2013) који је "био јако фер, говорио је јако искрено".

"Разговори са њиме су били јако инспиративни на начин да сам схватио какав је био менталитет људи онога доба", рекао је историчар.

Превишић је рекао да верује да би да је Тито пао и Информбиро победио обрачун са титоистима био једнако суров, на шта упућују разни антититоистички процеси после 1948. године у земљама источног блока.

"Капичич је био савршен сведок времена, менталитета, какви су били комунисти колико су били бескомпромисни. Говори о последицама Другог светског рата на простору Југославије који је био врло крвав, о култури политичкој, стаљинизму" рекао је Превишић.

Према његовим речима, ''Капичић га је упитао да ли је пронашао и где да је неки удбаш тукао неког од логораша?''.

"'Они су тукли сами себе, ми са тим немамо везе'. Шта сад још ја њему да кажем? Они су увели логорашку самоуправу по узору на гулаге и наци кампове где су логораши одрађивали цели посао", рекао је Превишић.

У случају нацистичких логора и гулага то је био обичај због мањка чувара, истакао је Превишић, а на Голом отоку је "урађено тако да Удби буду чиусте руке, није било питање бројности".

"То је једна од сржи тог режима, садизма, где су логораши сами себе преодгајали а ви сте то гледали са сигурне удаљености", истакао је Превишић.

Према његовим речима, Капичић му је рекао да су голооточани били "бацил који се шири и треба га зауставити".

Фраза да је историја учитељица живота лепо звучи, али ништа не говори, сматра Превишић.

"Да је учитељица живота не би се никад грешке радиле. Чињеница је да из историје неке ствари могу разабрати о нама као друштву и људима, а колико ћемо научити то овиси о нама самима", истакао је Превишић.

Према његовим речима, историја показује да су становници простора бивше Југославије "занимљиви аутодеструктивни, спремни на иновације, али и вратити се корак, два уназад, и тако кроз целу повест".