Previšić: Patnja na Golom otoku bila je velika

"Ova knjiga je samo jedan od mogućih pogleda na jedna događaj u prošlosti. Tako je treba uzeti, a ne pretendovati na apsolutne istine", rekao je Previšić Tanjugu.

Previšić se zainteresovao za temu Golog otoka kada su pre desetak godina počeli da se otvaraju arhivi u Hrvatskoj, pre svega Uprave državne bezbednosti (Udba), i kaže da se "našao na pravom mestu u pravo vreme", kao i da su "dokumenti stvarno omogućili dublji uvid koji pre nije bio moguć".

"Do sada su bila svedočenja logoraša, koje je trebalo dovesti u red i povrgnuti kritičkoj analizi. Isto tako na našim prostorima se valjaju divlje interpretacije, dosta mitomanije, domišljanja. Imali smo priliku uporediti svedočenja i dokumente hladnih glava", istakao je Previšić.

Knjiga "Goli otok: Istorija", objavljena u Hrvatskoj 2019. godine, a nedavno i u Srbiji, donosi i svedočenja 25 logoraša iz Srbije, Hrvatske i Slovenije, kao i jednog udbaša, a Previšić primećuje da "logoraši ne uveličavaju svoju patnju - ona je velika".

Kao istraživač Previšić je imao vrlo neugodnu ulogu, jer je bivše logoraše morao suočiti sa nekim dokumentima, ali ističe da je morao biti nežan, "jer nije ugodno da se igrate islednika".

"Bio je cilj da ih se malo preispita. Morali ste biti vešt čitač njihovih reakcija, emocija na licu, nerverbalnih i verbalnih. Tražili ste istinu. Patnja nije u pitanju, ona je bila, nažalost, ogromna", priznao je istoričar.

Prema njegovim rečima, jugoslovenska komunistička istoriografije je tretirala logoraše Golog otoka kao izdajice i staljiniste, kao da (predsednik države Josip Broz) Tito sam nije bio staljinist par ekselans".

Previšić je rekao da je bila zatočena heterogena grupa ljudi sa raznim motivacijama, od razočaranih ljudi, nesnađenih u vremenu, kojima nije bilo jasno zašto je došlo do sukoba između rukovodstava Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, do protivnika kolektivizacije ili pristalica Staljina.

Među logorašima je bilo i 700-800 zatočenih žena, koje zaslužuju zasebnu studiju, zbog načina na koji su bile tretirane, posebnog vrsta mučenja, istakao je Previšić.

"Mučenje je prilagođavano njihovom polu. Išlo se da ih se ponizi ne samo kao komuniste, kao izdajice, nego i kao žene", rekao je vanredni profesor na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Zagrebu.

Pored toga što su mučene kao i muškarci, kod logorašica se ciljano išlo da im se "oteža aspekt reprodukcije", kažnjavane su kao izdajice šišanjem, a većinu mučenja nad njima su radile - žene.

Podsetivši da su ostrva čest izbor kroz istoriju kao mesta za zatvaranja, Previšić je rekao da se ne može znati ko je tačno doneo odluku o formiranju Golog otoka.

"Nikad nećemo znati ko je konkretno doneo odluku za takvo mesto. Ono se nameće samo po sebi. U svakom slučaju to je bio vrh (komunističke) partije, a operativno vrh Udbe", istakao je Previšić.

Prema njegovim rečima, sukob unutar jugoslovenskih komunista oko Rezolucije Informbiroa 1948. godine "bio je toliko žestok i ostrašćen", jer se tamo "gde ima puno ljubavi i strasti, javlja puno mržnje, kao ružan razvod braka".

"Ako nas išta povest uči - uvek su najbeskompromisniji sukobi unutar istih skupina. Prema protivnicima sa kojima nemate neke sličnosti uvek se hladnije borite nego protiv onih koje ste juče voleli i delili frontu", primetio je Previšić.

Hrvatski istoričar je podsetio da je geografija Golog otoka u Jadranskom moru posebno iskustvo i "Bogom dana je za mučenje - potpuno je pust sa malo vegetacije, bezvodan je, zimi je hladan, leti ekstremno vruć".

"Na sve to dodate sistem u kome logoraši muče logoraše, teško se radi. nosite kamenje", rekao je Previšić.

U komunističkoj Jugoslaviji je od 1949. do 1956. godine u više logora, među kojima je Goli otok bio najveći, umrlo je oko 400 logoraša, koji su ubijeni i umrli od bolesti. Kroz Goli otok je prošlo oko 13.000 logoraša, odnosno 16.000 kroz sve logore.

Najemotivnija za Previšića je bila priča sa bivšim logorašima koji su preživeli veliku traumu.

Većina je govorila pod svojim imenom, a bilo je onih koji su želeli ostati anonimni, ili čak ni tako nisu hteli da uđu u knjigu, iako su bili spremni da mu nezvanično podele svoja iskustva.

"Oni su na Golom otoku bili i žrtve i krvnici. Primali su batine ali ih je i Udba terala da daju batine. Kad ste žrtva i krvnik u isto vreme, što je posebno patološki, sadistički, onda ih je bilo sram što su bili tučeni ali i što je većina morala tući da izađe sa Golog otoka", naveo je Previšić.

Prema njegovim rečima, bivšim golootočanima je bilo jako teško o tome govoritii  često su o svojim iskustvima govorili u trećem licu - "znaš moralo se tuči".

"Tu ste morali imati jako puno empatije za njihovu patnju, ne za političku orijentaciju, i vrlo nežno objasniti svoju poziciju da želiš dati koliko toliko realan prikaz događaja, da nemate skrivenu agendu", istakao je istoričar.

Previšić je dodao da je, između ostalih, više puta razgovarao sa golootočaninom, književnikom Dragoslavom Mihailovićem (1930-2023) koji mu je puno pomogao oko knjige i bio je njome zadovoljan.

"Bio je strog i to mi je puno značilo. Njegovom smrću zapravo počinje povest i Goli otok odlazi iz sadašnjosti. Kada odu zadnji glasovi ostaju samo ovakve knjige", istakao je Previšić.

U knjizi se zahvalio na pomoći Mihailoviću, koji je "bio duhovit i jako dobronameran, a veliki deo njegovog knjževnog opusa je izgrađen oko Golog otoka".

Sa druge strane, Previšić je rekao da je razgovarao o Golom otoku i sa komunističkim funkcionerom Jovom Kapičićem (1919-2013) koji je "bio jako fer, govorio je jako iskreno".

"Razgovori sa njime su bili jako inspirativni na način da sam shvatio kakav je bio mentalitet ljudi onoga doba", rekao je istoričar.

Previšić je rekao da veruje da bi da je Tito pao i Informbiro pobedio obračun sa titoistima bio jednako surov, na šta upućuju razni antititoistički procesi posle 1948. godine u zemljama istočnog bloka.

"Kapičič je bio savršen svedok vremena, mentaliteta, kakvi su bili komunisti koliko su bili beskompromisni. Govori o posledicama Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije koji je bio vrlo krvav, o kulturi političkoj, staljinizmu" rekao je Previšić.

Prema njegovim rečima, ''Kapičić ga je upitao da li je pronašao i gde da je neki udbaš tukao nekog od logoraša?''.

"'Oni su tukli sami sebe, mi sa tim nemamo veze'. Šta sad još ja njemu da kažem? Oni su uveli logorašku samoupravu po uzoru na gulage i naci kampove gde su logoraši odrađivali celi posao", rekao je Previšić.

U slučaju nacističkih logora i gulaga to je bio običaj zbog manjka čuvara, istakao je Previšić, a na Golom otoku je "urađeno tako da Udbi budu čiuste ruke, nije bilo pitanje brojnosti".

"To je jedna od srži tog režima, sadizma, gde su logoraši sami sebe preodgajali a vi ste to gledali sa sigurne udaljenosti", istakao je Previšić.

Prema njegovim rečima, Kapičić mu je rekao da su golootočani bili "bacil koji se širi i treba ga zaustaviti".

Fraza da je istorija učiteljica života lepo zvuči, ali ništa ne govori, smatra Previšić.

"Da je učiteljica života ne bi se nikad greške radile. Činjenica je da iz istorije neke stvari mogu razabrati o nama kao društvu i ljudima, a koliko ćemo naučiti to ovisi o nama samima", istakao je Previšić.

Prema njegovim rečima, istorija pokazuje da su stanovnici prostora bivše Jugoslavije "zanimljivi autodestruktivni, spremni na inovacije, ali i vratiti se korak, dva unazad, i tako kroz celu povest".