Архив града: Просветитељ, доброчинитељ и Новосађанин владика Мојсије

Митрополити су располагали знатном сумом новца, те су могли оформити бројне основне школе и гимназије, подизали су цркве и манастире и оснивали установе за народне потребе. Ретко спомињан Мојсије Путник, бачки епископ и касније карловачки митрополит, био је међу првим знаменитим Новосађанима који су оставили велик траг, не само у просвећивању свештенства и народа већ и у историји Новог Сада.

Како објашњава директор Историјског архива Града Петар Ђурђев, Путник је посвећен за епископа бачког 6. јула 1757. године у карловачкој Саборној цркви. Као епископ бачки својим новцем издржавао је богословску школу. Поред ње, радиле су и новосадске латинословенске школе, у које је за предаваче довео професора Крижановског из Русије, Захарија Стефановића Орфелина и српског историчара Јована Рајића.

– Рајић је забележио да је епископ Мојсије, који је потицао из угледне породице с јаким позитивним традицијама и чврстим моралом, био љубитељ науке и просвете и одан пријатељ сиротиње – каже Ђурђев. – Залагао се за очување српског живља на овим просторима и увек је био уз народ, посебно у најтежим тренуцима, истовремено дајући немерљив допринос у области образовања. Као епископ, наставио је просветни рад владике Висариона Павловића. Завео је у Новом Саду богословну школу, у којој је учитељ био Јован Рајић, и дао пристанак да се у Новом Саду отвори одељење за предавање грчког језика цинцарској деци, што се раније није могло замислити. Подржавао је и латинословенске школе и бринуо се о бољем образовању свештенства.

Нови Сад је 1769. године погодила велика поплава. Према речима Ђурђева, од октобра до маја 1770. године Дунав је надолазио из дана у дан. Кобног 2. маја, пробио је насипе и слио се на Нови Сад. Била је порушена половина домова, то јест око 600 кућа, улице, дворишта и баште су били поплављени, а најтеже су били погођени сиромашни.

– Када је почело исељавање становника из Новог Сада, епископ Мојсије их је задржао и помогао им да подигну нове куће – објашњава Ђурђев. – Након велике поплаве, организовао је помоћ угроженима. Становништво је намеравало да заувек напусти Нови Сад, али он је својим новчаним средствима помагао поплављенима да започну нов живот. Давао је помоћ не правећи разлику у вери, па је јеврејској општини дао 400 форинти како би се зауставило исељавање.

По својој молби, епископ Мојсије је, након осамнаестогодишњег управљања Бачком епархијом, прешао на катедру Темишварске епархије 1774. године. Приликом одласка Новосађани су га свечано испратили, многи чак до Бечеја. Као епископ темишварски, био је први од српских епископа у Војводини који је добио чин тајног царског саветника.

У два маха је администрирао Карловачком митрополијом. На изборном сабору 21. јуна 1781. у Карловцима изабран је једногласно за митрополита карловачког.

– Поднео је Бечу предлог да се у Темишвару отвори православна семинарија, то јест висока богословна школа за Србе и Румуне – каже Ђурђев. – Тражио је да му се одобри план за подизање зграде. Међутим, власт је стално одлагала дозволу за изградњу школе, која напослетку никада није отворена у Темишвару, него нешто касније у Сремским Карловцима.

Умро је 28. јуна 1790. у Бечу, у време када је радио на озакоњењу српских народних привилегија и када је покушавао да издејствује да Срби добију учешће у грађанским правима. Сахрањен је у Саборној цркви у Сентандреји.

С. Ковач