Нинине мустре: Отрови
Опажање сопствених мисли једна је од вреднијих вештина коју сам стекла током живота.
Она ми помаже да препознам какве мисли ми се мотају по глави и имам ли од њих користи или штете. Успут сам научила да је квалитет мисли чврсто повезан са мојим емоцијама и да једно на друго утиче директно и непогрешиво. Међутим, деси ми се да искочим из колосека.
Након личног губитка који ме је емотивно уздрмао, примећујем да ми је тешко да мисли које попут отрова загађују цело моје биће споља и изнутра одагнам и да их објективно посматрам, него се дубоко у њих уплићем, а све то производи болне осећаје који ме узнемиравају, не дозвољавају ми да спавам, да нормално размишљам и функционишем. Пробудим се углавном добро расположена као и увек и онда почну да ми се мотају отровне мисли, како ме је неко повредио и неће то тако моћи, и урадићу ја ово и оно... а онда се тргнем и помислим зашто то себи радим, када знам да то не води ничему.
Секунд касније појављује се следећа прича у којој је неко вређао мени драгу особу, а ја ту ништа нисам могла, а онда оспем у себи паљбу по том мучитељу и замишљам шта бих му све рекла и како бих му се осветила. Тргнем се после неколико минута и помислим, како ме је неприметно обузела љутња сличног карактера као и због prеthodnih отровних мисли. Насмејем се па се сетим сличног зачараног круга са отровним мислима када ме је једном с пролећа повредила једна особа, а ја после тога скоро цело лето провела са отровним мислима које сам вртела у глави готово сваког дана и осећала сам се због тога јадно.
И тако се поново у ток мисли увуче идеја о патњи, о превари, о издаји, о критиковању... Па онда опет однекуд неки мудри унутрашњи глас упита шта то радим, па се насмејем, дубоко удахнем и одагнам отровне мисли. Натерам себе да мислим на нешто лепо, ево рецимо баш су ми пре пар дана неки људи хвалили емисију коју сам урадила, а онда ми мисли склизну на околности на послу, на неправде, испијање енергије, лажи, манипулације, незадовољство... невероватно! Гласно сам се себи насмејала када сам ко зна који пут ухватила отровне мисли како ми се увлаче у свест.
Супруг је наравно одмах приметио да сам у фази борбе са сопственим мислима, па ме је опоменуо да се вратим себи и свему ономе што јесам и што могу, и ономе што је најважније, а то је садашњи тренутак. Оно што сада радим, оно што сада јесам, то је једино важно и то је једино чему би требало да посветим своје мисли, а енергија ће то да прати. Када упаднем у ниску вибрацију, то је као да отворим врата да све недаће које су ме икада снашле поново улете у кућу, зато су велика будност и свесно прочишћујуће дисање моје најважније обавезе, поред три питања која у тим ситуацијама постављам: Ко си ти? Ко те је послао? Шта хоћеш од мене? То је противотров који аутоматски мења вибрацију и враћа ме себи.
Нина Мартиновић Армбрустер