Ninine mustre: Otrovi
Opažanje sopstvenih misli jedna je od vrednijih veština koju sam stekla tokom života.
Ona mi pomaže da prepoznam kakve misli mi se motaju po glavi i imam li od njih koristi ili štete. Usput sam naučila da je kvalitet misli čvrsto povezan sa mojim emocijama i da jedno na drugo utiče direktno i nepogrešivo. Međutim, desi mi se da iskočim iz koloseka.
Nakon ličnog gubitka koji me je emotivno uzdrmao, primećujem da mi je teško da misli koje poput otrova zagađuju celo moje biće spolja i iznutra odagnam i da ih objektivno posmatram, nego se duboko u njih uplićem, a sve to proizvodi bolne osećaje koji me uznemiravaju, ne dozvoljavaju mi da spavam, da normalno razmišljam i funkcionišem. Probudim se uglavnom dobro raspoložena kao i uvek i onda počnu da mi se motaju otrovne misli, kako me je neko povredio i neće to tako moći, i uradiću ja ovo i ono... a onda se trgnem i pomislim zašto to sebi radim, kada znam da to ne vodi ničemu.
Sekund kasnije pojavljuje se sledeća priča u kojoj je neko vređao meni dragu osobu, a ja tu ništa nisam mogla, a onda ospem u sebi paljbu po tom mučitelju i zamišljam šta bih mu sve rekla i kako bih mu se osvetila. Trgnem se posle nekoliko minuta i pomislim, kako me je neprimetno obuzela ljutnja sličnog karaktera kao i zbog prethodnih otrovnih misli. Nasmejem se pa se setim sličnog začaranog kruga sa otrovnim mislima kada me je jednom s proleća povredila jedna osoba, a ja posle toga skoro celo leto provela sa otrovnim mislima koje sam vrtela u glavi gotovo svakog dana i osećala sam se zbog toga jadno.
I tako se ponovo u tok misli uvuče ideja o patnji, o prevari, o izdaji, o kritikovanju... Pa onda opet odnekud neki mudri unutrašnji glas upita šta to radim, pa se nasmejem, duboko udahnem i odagnam otrovne misli. Nateram sebe da mislim na nešto lepo, evo recimo baš su mi pre par dana neki ljudi hvalili emisiju koju sam uradila, a onda mi misli skliznu na okolnosti na poslu, na nepravde, ispijanje energije, laži, manipulacije, nezadovoljstvo... neverovatno! Glasno sam se sebi nasmejala kada sam ko zna koji put uhvatila otrovne misli kako mi se uvlače u svest.
Suprug je naravno odmah primetio da sam u fazi borbe sa sopstvenim mislima, pa me je opomenuo da se vratim sebi i svemu onome što jesam i što mogu, i onome što je najvažnije, a to je sadašnji trenutak. Ono što sada radim, ono što sada jesam, to je jedino važno i to je jedino čemu bi trebalo da posvetim svoje misli, a energija će to da prati. Kada upadnem u nisku vibraciju, to je kao da otvorim vrata da sve nedaće koje su me ikada snašle ponovo ulete u kuću, zato su velika budnost i svesno pročišćujuće disanje moje najvažnije obaveze, pored tri pitanja koja u tim situacijama postavljam: Ko si ti? Ko te je poslao? Šta hoćeš od mene? To je protivotrov koji automatski menja vibraciju i vraća me sebi.
Nina Martinović Armbruster