Рођена је жута зебра
Јучерашњи дан је почео обраћајући ми се значајним тоном: „Добро Јутро, Леа!” Како Универзум повлачи конце, то само њему може да буде јасно.
Но, ево о чему је реч...
Пре неко вече, враћам се из шетње с Тубишом и Лајком, мрак је већ увелико у Улици Хероја Пинкија, саобраћај тутњи, фарови се само ређају ко на рингишпилу, а тротоар узурпиран грађевинским радовима, с обе стране улице, скоро па једно наспрам другог. Како би се избегло шетање уз ивицу коловоза и тик уз ограду парцеле, претрчавање је неминовно! Паркирани аутомобили на сваком педаљу слободне земље ометају видокруг за „погледај лево, па десно”, а ја само помислим: „Овде би могли да ставе жуту зебру. Зграде неће бити сазидане бар још годину и по до две, људи ће претрчавати... Нека ставе ту жуту, као привремену и уочљиву, шта их кошта?!” Дакле, ове речи нису изашле из моје главе све до тренутка кад пишем ове редове. Кунем вам се! Јуче (стижемо до фамозног дана), крећем на посао, Сунце прилази зениту, а испред мене удесно, насред коловоза Улице Хроја Пинкија, шљашти ЖУТА ЗЕБРА!!! Јест’ да су је померили 20 метара даље од локације коју сам ја замислила, али свеједно, људи, на Телепу се обистинила моја замишљена жута зебра!
Леа Радловачки