Нова стална поставка у Музеју града на Петроварадинској тврђави

Организатори изложбе наводе да је изложба уприличена са намером да се широј јавности дочара далека прошлост места на коме је подигнута монументална Петроварадинска тврђава какву данас познајемо. У недостатку писаних података, сазнања о животу на Петроварадинској стени током праисторијских епоха базирана су на резултатима археолошких истраживања која је у више наврата спроводио Музеј града Новог Сада (2002-2004, 2009, 2012, 2022.) и када је констатовано вишеслојно археолошко налазиште. Део те богате колекције изложен је на овој изложби уз двојезичне текстове који су својеврсни водичи кроз изложбу и историју Петроварадинске стене.

– Главна вредност ове изложбе је да је све што је овде изложено нађено на Петроварадинској тврђави и у њеној непосредној околини. Гледали смо да концепт изложбе буде такав да буду изложени предмети који су са префиксом „нај“ у музеју, односно најстарији, најмањи, највећи, најзначајнији, најмистериознији… – наводи за „Дневник“ један од аутора изложбе, Атила Хорнок.

На овој изложби представљено је путовање кроз историју од неандерталаца и периода од преко 40.000 година, преко палеолита, неолита, бакарног доба, бронзаног доба, гвозденог доба, римског периода када настаје и прво веће утврђење Кузум, па преко средњовековне тврђаве, до данашње тврђаве која је имала кључну улогу приликом чувене Петроварадинске битке између војски отоманске империје и аустријског царства, која је променила ток историје и означила крај боравка Турака на овим просторима.

– Од кад је века и света можемо рећи да је било живота на Петроварадинској стени. И тај Дунав је ту био веома битан, па је стена била добар видиковац километрима унаоколо. Није могао нико да приђе ни копном ни реком непримећено. Зато је ово било место на коме се константно боравило и на коме је постојало утврђење, да ли је реч о оним из ранијих периода, римског Кузума, или средњевековне и нововековне тврђаве. Нашли смо трагове свих култура које су биле у овом Дунавском басену – објашњава Хорнок показујући бројне артефакте из разних периода.

У потрази за манастиром из средњег века

Посебан сегмент изложбе посвећен је изградњи, изгледу и животу у оквиру средњевековног утврђења на Петроварадинској стени, такозваном Белафонсу којег је основао угарски краљ Бела Четврти 1234. године. Краљ је овај посед даровао монасима Цистерцитима из опатије Троа Фонтен у Шампањи, а средином, или другом половином 13. века подигнута је цистерцитска тробродне базилике и манастирски утврђен комплекс.

Хорнок наводи да су и поред преданог трагања археолога за остацима те цркве, током заштитних истраживања 2022. године у самој згради Музеја – некадашњем Арсеналу, први пут откривени остаци цркве посвећене Блаженој Девици Марији. На основу прикупљене документације приказана је велика слика манастира који је нестао након доласка Турака 1526. године. Турци су 160 година управљали тврђавом и том периоду је такође посвећен део поставке.

Како каже, звезда ове изложбе је моноксил, велики чамац који је и највећи изложбени примерак у музејској поставци Музеја града Новог Сада. Он је откривен шездесетих година прошлог века након суше која је открила део овог пловила у кориту Дунава.

– Ради се о комаду дрвета који је претворен у чамац дубљењем, тесањем и паљењем унутрашњости дебла. То је занат који је јако мало људи умело да ради. А Словени су били чувени по томе. Археолози кажу да се тај чамац може датирати од праисторије до средњег века, јер је јако велики опсег где се користила та врста превозног средства. Конкретно, овај примерак настао је од петог до седмог века, док су Авари управљали овим простором. Они су били ратници и требале су им помоћне трупе које су превозили робу и људе преко Дунава, и за ту намену су Словени направили ово пловило – истиче Атила Хорнок.

Први писани траг о тврђави, односно римском утврђењу, је карта са уцртаним римским путевима Појтингерове табле на којој је приказано утврђење Кузум, које је захваљујући археолошким истраживањима потврђено на Петроварадинској стени, а која је такође приказана на изложби.

Златник под посебном бригом

Сваки од изложених предмета из историје тврђаве има посебну вредност и историју. Али је, без сумње, највреднији предмет у музеју златник из римског периода који је представљен на фотографији уз пригодан текст.

Међутим, сам предмет није изложен јер се, због изузетне вредности, чува на безбеднијем месту.

Посебан одељак намењен је градњи Петроварадинске тврђаве каква је данас. За званични датум почетка изградње Петроварадинске тврђаве сматра се 18. октобар 1692. године, када је војвода Крој, као заступник цара Леополда Првог, положио камен темељац.

– Тежило се да се направи у то време најмодернија фортификација, која би могла да заустави сваки нови покушај похода султана ка централној Европи. Утврђење је изграђено према нацртима и систему француског војног архитекте Себастијана Вобана, уз неопходне интервенције аустријских војних архитеката – појашњава Атила Хорнок наводећи да је градња трајала од 1692. до 1780. године, под руководством плејаде архитеката, а као резултат осамдесетосмогодишње изградње на површини од 112 хектара настала је јединствена фортификација, друга по величини у Европи и свакако највећа на просторима овог дела Подунавља.

Тај грађевински подухват обављен је, како наводи, са намером да се на том месту брани Европа од Отоманске империје.

Битка се и догодила 1716. и посебан део изложбе посвећен је том сукобу који је трајао неколико сати са великим броје жртава. Представљени су макета битке, карте, али и оружје и остали артефакти две сукобљене стране који су преостали иза те велике битке.

Атила Хорнок наводи да су настојали да што једноставнијим речником образложе све сегменте изложбе.

– Изложба је намењена, пре свега, Новосађанима, да се упознају са историјом монументалне грађевине на коју су веома поносни и да је представе својим гостима. Како је Петроварадинска тврђава незаобилазна туристичка дестинација на овим просторима, бележимо и велики број страних посетилаца на изложби – закључује Атила Хорнок.

Текст и фото: Александар Савановић