Резон: Еколошки паганизам и повратак у митологију

Руском, америчком, британском, кинеском... Није то персонално питање. То је мера опреза заснована на искуству. Страни амбасадори раде у корист својих држава. Срби о себи негују илузије. О странцима предрасуде. Како другачије објаснити нашу склоност да идеализујемо нејасне користи, или негирамо очигледне штете? Многи су докази да Америка, од свог настанка никад није ваљала Србији. Кад год нам је помагала, патили смо. Кад год је била на нашој страни, страдали смо. Не треба ићи много далеко. Америка је волела Србе за време владавине Слободана Милошевића. Хтели су да нам помогну да живимо слободно, у демократији. Демократију су нам даривали тако што су нас бомбардовали. И тако што су нам отели Косово. Ипак, склони смо да „Труманова јаја„ разумемо као спасоносну подршку, без које би се Срби истражили. И због тога нисам уверен да америчке изјаве о ископавању литијума у Јадру, представљају помоћ Србији. Само штету. Србија одлуке не доноси спрам жеља амбасдора, него на основу својих стратешких могућности!

С друге стране, још мање верујем невладиним и политичким организацијама које се противе експлоатацији литијума. Истина о литијуму скривена је у мноштву малих, али ђаволски важних детаља, који су месецима намерно прекривани и камуфлирани виком, галамом и спиновима о еколошкој катастрофи. Од 2001. до 2012. променило се пет влада и шест министара рударства, и исто толико министара екологије. Нико од данашњих противника све до прошле године ни секунд није сумњао нити спорио да је литијум развојна шанса Србије. Нити сматрао да његова експлоатација има икаквих штетних последица. Побројани су само бенефити у које нико није сумњао, и свако их је хвалио. Економисти. Научници. Медији. Невладин сектор. Сви су подржавали пут у готово филмски препород Србије. До ког није дошло. Не због недовољности ресурса, него због неспособности ДОС-а.

ДОС је након 5. октобра имао обавезу да странцима под ноге подастре све ресурсе. Пре свега Великој Британији и Америци, да би им се одужио за помоћ у рушењу Милошевића. Да их преда као свадбени дар. Као рођендански поклон. Продаја цементара, шећерана, железара, индустрије пољопривредне механизације, фабрика за производњу хране и воде била је видљиви део тог пакета. Испод радара јавности остала су рудна богаства. Како она непозната широј јавности, попут литијума, тако и она чија је експлоатација још од времена комунизма пропагирана као кључ стабилности и успеха Србије и Југославије. Угаљ, хидроенергија, бакар и злато су се нашли на списку непожељних, а литијум на попису добродошлих.

Прва истраживања која потврђују постојање минерала, који ће 2006. добити име јадарит, спроведена су на иницијативу српских геолога. А претварање Србије у велики рудник подржавале су све владе од 2000. до 2012. године. Након формирања Ђинђићеве владе, место министра рударства добио је Горан Новаковић, који је у јуну 2002. године након низа афера поднео оставку, и који је  неколико дана пред одлазак с функције ишао на консултације код америчког амбасадора Вилијама Монтгомерија.

Годину дана пре његовог одласка, 2001. године, регистрована је прва испостава Рио Тинта. Пуне три године пре него ће потписати званичан уговор о истраживањима и испитивањима на терену. До 2012. регистроване су још три експозитуре Рио Тинта. И сада долазимо до истине коју су еколози гурнули у други план. Рио Тинто је јадарит открио 2006. године. У западним медијима је промовисан као најважније откриће 21. века. У јуну 2007. године промовисан је на самиту у Карлсруеу, као чудо над чудима. Као Суперменов минерал криптонит. О томе су извештавали Њујорк Тајмс, Фајнејншл тајмс, Би-Би-Си. Две године касније Њујорк тајмс је објавио информацију да за лежиштима литијума широм света трага 60 светских компанија. А Србија је апострофирана као земља са заначајним резервама, које могу учинити да постане нова Америка.

Што би рекао Лок, природа нам је све богато дала. Али докле? На који начин? Под којим условима? Цивилизован човек разуме да уколико добра природе користи мудро, може бити и богат и сачувати природу која га је обогатила. Да би од ње могла да се богате и његова деца. На нама је шта ћемо урадити с благодетима које су нам дате. Хоћемо ли пустити да постоје мимо нас, само за себе, или ћемо их ставити у функцију опште добробити? Имамо ли право да литијум не употребимо за стварање бољег живота заједнице? Треба ли да следимо трендове оних које вековима води само империјална моћ, који пласирају маркетиншке спинове о штетности да би други остали неразвијени, да би њихов ресурс имао бољу цену? Треба ли о наследству будућих генерација одлуке доносити исхитрено, или као производ стратешких процена? Можемо ли бити ти који ће свесно одлучити да велики потенцијал постане бескористан? Хоћемо ли бити забележени као генерација која је допустила да богатство пропадне надохват наших руку и у нашим рукама. Природа постоји као заједничко добро људи, а њено очување директно је повезано с развијеношћу. Ретортирање шкриљаца од којих САД прави ТНГ су један су од највећих узрочника ефекта стаклене баште. Најразвијеније државе су највећи загађивачи. И обрнуто. Што је степен очувања, и нетакнутости природе већи, то је очигледније сиромаштво народа. То не значи да природу треба уништити. Већ да је треба користити за општу добробит свих грађана, на основу рационалних, и науци утемељених процена. Уз обавезу да се свако ко узима из природе обавеже да заштити околину, и да не допусти никакав негативан утицај на природу.

Колико је то? Која је разумна и рационална мера штете и користи? Онолико колико се може искористити за добробит живота, пре него ресурс изгуби вредност. Стратешки ресурс вредан је само у одређеним околностима. Литијум који Србија има данас је вредна роба. Може се десити да за 10 или 20 година неће вредети уопште, јер ће бити могуће да се индустрија пребаци на натријум-јонске батерије, које су патентирали Кинези? Пре мобилног телефона и електричних аутомобила литијум је био безвредан. Употреба је одредила његову вредност. Сад је пик четврте технолошке револуције. Треба ли да будемо сиромашни упркос обиљу које нам је дала природа?

Сведоци смо да се цео политички покрет више странака заснива на афирмацији божанске доминације природе над човеком, који се као поклоници просветитељства споре с највећим вредностима просветитељства. Управо је просветитељство природи одузело божанску важност и значај. Субјективитет човека и његове потребе постале су врховни ауторитет и кључ економског и цивилизацијског развоја. Ми имамо политичке партије и покрете који 250 година касније траже да се вратимо у примитивизам. Да поново постанемо еколошки пагани. Да се вратимо у митологију. Јер само у миту, људски дух је повезан с природом. То не кажем ја. То тврде Леви Штрос, Пијаже, Јунг. Представља ли то празноверје суштину њихове борбе за природу? Настојање да се пониште сва научна достигнућа. Да се забораве Њутн. Yеms Ват. Роберт Овен. Ајнштајн. Бор. Планк. Мендељејев. Наука је дала решења како да се штетни утицаји човека сведу на минимум, а максимално повећа његова удобност и квалитет живота.

Ако узмемео да је Хераклит у праву када каже да овај свет није створио нико од богова, већ да је увек био, јесте и биће ватра која се по свом логосу пали и гаси, тај и такав свет не постоји да би човек у њему патио. Већ да би користио све благодати природе, примењујући научна достигнућа која му обезбеђују просперитет, а природи наносе најмању штету.

Истовремено се борци за заштиту природе здушно залажу за интензивирање пољопривреде. Да бисмо имали веће приносе потребна је већа употреба вештачког ђубрива. А то је у директној противречности са екологијом. Вештачко ђубриво спада међу највеће загађиваче и највеће непријатеље подземних вода и природе. Опаска да се експлоатација спречава ради одбране дедовине не може се прихватити као научно поткована тврдња. Која се дедовина брани? Шта то значи? Ту смо дедовину отели од природе, тако што смо уништили природу. Слободан Јовановић пише да су 1853. почела масовна крчења шума, јер је ратарство постало цењеније од сточарства. Шумадија не носи назив због ливада и шљивика. Ту су некада биле шуме, које смо исекли да бисмо унапредили своју егзистенцију. Више ливада значило је више стоке, више жита. Могло је више уста да се прехрани. Оставите тај простор 50 година нетакнутим и опет ће бити Шумадија.

Није Рио Тинто једини који уме и хоће да ископава литијум. И није тачно да данас не могу да се примене најстроже еколошке мере и најнапреднији технолошки процеси и процедуре.

Дакле, литијум је спин чија снага треба да окупи и уједини све које су против Вучића. За литијум и екологију је закачена њихова слаба нада да могу направити било какав изборни резултат. А већина њих екологију види као пут до лагодне егзистенције тако што ће се учешћем на изборима домоћи buyеtskih пара. Екологија је њихов жирант. Јемац платац. Њихова полиса осигурања да ће освојити један одсто гласова и да неће морати да врате паре које су узели за кандидатуру. Нема дилеме, борба против Рио Тинта је маркетиншка ствар која има двоструку улогу. Да с једне стране помогне изборном резулатату опозиције и сумњивих еколога, а да с друге стране одузме који рејгтинг поен СНС-у. Све остало је језичка диверзија. Обмана. И подвала.

Милорад Бојовић 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије