Смеће где му место није: Зар херој, па да пуши

Брзонестајући снег који је нападао протеклих дана није успео да сакрије ни металик плаво паковање, а камоли некултуру и бахатост онога коме је prеthodno припадало. И тако, данима је празна кутија цигарета полузгужвано посматрала свет око себе у Улици Хероја Пинкија, док је једног тренутка, ваљда како се ту нашла, тако и нестала.

Бошко Палковљевић, познатији под надимком Пинки, рођен је 1920. године у селу Манђелос, код Сремске Митровице. По завршетку основне, уписује се у Средњу машинску школу у Новом Саду, током које се прикључио Савезу комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а чији је постао руководилац 1940. године. Борећи се за боље услове током школовања, а подржавајући и ондашње протесте текстилних радника, Бошко бива ухапшен на два месеца. По избијању Другог светског рата на нашим просторима, Пинки се добровољно пријављује у војску и убрзо бива заробљен. Премда је требало да заврши у неком од сабирних логора, успева да побегне, поневши са собом једну бомбу и митраљез, те се прикључује партизанима на Фрушкој гори.

У његовој ратној биографији дало се забележити неколико значајнијих подухвата. Рецимо, први воз у Срему дигао је у ваздух мином коју је сам направио, а потом и мост на Босуту, који су тада чувале усташе. Наиме, преобучен у домобранску униформу, успео је да „наседла” стражаре, убије их и сруши мост. Пинки је био и партизански курир из Срема, а током својих пробијања кроз непријатељску територију, четници су га заробили, али је успео да се ослободи и врати у Срем.

Убијен је у Малој Ремети, покушавајући да ослободи свој народ од напада Немаца. Међутим, пресудио му је један митраљески рафал, због чега је преминуо у 23. години. Његови посмртни остаци налазе се на Спомен-гробљу у Сремској Митровици, где је Пинки сахрањен заједно са својим страдалим друговима. За народног хероја проглашен је 25. октобра 1943. године.

Текст и фото: Л. Радловачки