Наши суграђани: Дијана Радић, програмерка
НОВИ САД: Ставови да је за жену прикладније да буде васпитач, а за мушкарца програмер, обрасци су које нам је деценијама наметало друштво. Времена се, на срећу, мењају. Информације су доступније, па је све мање оваквих предрасуда.
Како је данас бити жена у „мушком” свету рачунара и програмских језика? Ово питање поставили смо програмерки Дијани Радић (26), која осим завршеног мастера „у yеpu” има и богато радно искуство.
Какав је осећај бити жена у свету програмирања?
– Све више жена опредељује се за студијски програм Рачунарство и аутоматика на Факултету техничких наука у Новом Саду, који их припрема за касније запослење у ИТ сектору. Како смо биле мањина током студија, тако смо и сада у канцеларији, али та разлика је занемарљива. У мојој генерацији од 30 до 40 одсто смера чиниле су управо девојке. Срушена је предрасуда да је програмирање мушки посао и да смо неравноправни.
Какве могућности ИТ сектор пружа једној жени?
– Ова професија није препрека за жену да се оствари у другим животним сферама. Колегинице које су мајке могу ујутру да одведу децу у школу или вртић, јер им флексибилно радно време то омогућава. Могу чак да раде и од куће. Сматрам да је наш положај много бољи у овом послу него у другим. Пружа могућности за константна усавршавања. Увек постоје и лоше стране. Код нас је можда то притисак који стварају кратки рокови за завршавање пројеката. Мада, то све зависи од колектива, атмосфере...
Како је бити програмерка у Новом Саду?
– У поређењу с другим пословима које пружа тржиште, одличан је избор бити програмер у Новом Саду. Наш град врви од програмерских фирми. Оне непрестано ничу. Много је могућности за запослење и добру зараду. И у односу на Београд је боље. Војвођанска престоница има све што ми треба, а стандард је нижи.
Д. Клашња
