ЛЕА И ЈА Чоколадна животна лекција
Као и већина прворођене деце, и Леа је као мала желела да добије млађу верзију себе.
Тачније, изричито је желела – брата!
И тако, с њених пет година и 11 месеци, након силних борби и инсистирања, родио се Михаило. Мики, Мићко. Крофница, Крофњекача, Фуруна...
Не знам зашто је била толико стриктна, брат, па брат; никад, али ама баш никад није рекла да би радије имала сестру. (Чак и сад, мислим да ми је драже што је ипак испао брат.) Ваљда је имала довољно играчака и лутака које је пресвалачила и третирала их као „сестрице”, док је прижељкивала да има некога с ким би се играла на „дечачки начин” – знате, шутање лопте, возикање бајсом наоколо, све оно што није било толико популарно међу девојчицама. (Рецимо, кад се у дворишту зграде играла са децом из комшилука, била је једна од две девојчице, па самим тим задужена за „женске послове”, на пример, прављење ручка од блата, док су дечаци у лову; а све што је Леа желела, јесте да иде у лов са њима.)
Елем... Осим што је долазак принове значио да ће Леа добити своју собу, са собом је довукло још многе промене на које није била спремна, јер није ни мислила да до њих може доћи. Рецимо, дељење својих ствари, простора, времена и оно најгоре – дељење људи!
Леа је навикла да је увек у центру пажње, да јој се сви одушевљавају и да јој угађају. По доласку брата, такве околности су се промениле, јелте. Нарочито у кући!
Тата се више није играо само с њом; више нису седели у плетеној корпи препуној играчака, или играли „Не љути се, човече”, или игре памћења. Јер, тата је добио нову „играчку”, нову занимацију, ново бепче ком треба угађати, о ком треба бринути и посветити се. Руку на срце, није Леа ту много фасовала, али, како бих вам рекла, навикла је да буде центар свемира. Па, забога, скоро шест година је то била!
А тек мама... Па, како је само могла да се толико посвети Михаилу поред Лее живе?! Да га храни, да га купа, да му мења пелене, да га засмејава и певуши?
На неким фотографијама се чак јасно види да се Леа брзо „покајала” што јој је жеља испуњена. Забележене су њене сложене фаце у моментима кад је потпуно искрено, онако дечје, инфантилно, показивала љубомору што има друштво с којим треба да дели све што је до тада било само њено...
Онда је једног дана мама смислила слатко решење за све Леине проблеме! Рекла јој је да замисли две коцкице чоколаде и да изабере једну која јој је дража, слађа, коју жели и воли више.
Шах-мат, Леа! Наравно да би најрадије смазала обе коцке пођеднако, као што је мама волела оба детета пођеднако. Енде.
Леа Радловачки