Не могу празних руку, не стај ми на муку

Е таква је, претпостављам, збрка у глави милионима мушкараца који имају задатак да докажу истинску љубав, јер само што се један празник завршио, а ваља смислити следећи оригинални дар за своју партнерку. Синдикални поклони, попут каранфила и сад већ „излизаних” ружа, са којим ће их свакако дочекати снисходљиви полетарци разноразних страначких група, прво су што треба отписати. Плишане меде и срца која шире ручице откривајући натпис „Волим те!” такође су на црној листи, заједно са кичерајским икебанама о које ћете се саплитати испред пијаца наредних дана. Отпадају и практичне ситнице за домаћинство, потенцијално увредљиве за једну еманциповану жену која себе не види само у кухињи. Кад добију бадемантил, љутну се што није неглиже, кад у украсном папиру нађу топле чарапе о којима су недељама причале, кажу: „Зар не видиш како ми ове штрафте шире ноге?” Венеција је баш романтична, то би је сигурно обрадовало, али куд баш сад да пресуше канали! Муке равне онима које је доживео Мали Радојица! Већина жена и девојака рећи ће: „Ма не треба ништа, битна ми је само пажња”, ал’ ајд’ се појави на тај дан празних руку ако смеш!

Слађана Милачић