Звучна маштовитост

Стваралаштво овог италијанског аутора (рођеног Бечлије) углавном непознатог и највећим музичким зналцима, стилски ситуирано између касног барока и раног класицизма, први пут код нас откривено путем овог предкласичног вокално-инструменталног остварења, засијало је пред пуним аудиторијумом Велике сцене Народног позоришта захваљујући диригенту Стефану Зекићу (идејном творцу, оснивачу и уметничком директору манифестације) и Фестивалском ансамблу у симплификованој, али и врло сугестивној и ефектној инсценацији Ане Григоровић (такође чланице ауторског тима „Роси феста“).

Петоро солиста, здружени чланови хорова „Браћа Барух“ и Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“ и Јеврејски камерни оркестар, учинили су, дајући све од себе, да са занимањем пратимо разнолика расположења Лидартијевог дела, одлично реализујући његов целокупни хармонско-мелодијски слог у складу с узорима епохе. Компонован по енглеском либрету на основу библијске приче о персијској краљици Естер (јеврејског порекла) који је за своју другу верзију истоименог ораторијума из 1732. године користио и славни Хендл, сада у адаптацији и преводу на хебрејски језик (вероватно по naruybini јеврејске заједнице из Амстердама) мантованског рабина и песника Јакоба Рафаела Саравала, четири деценије млађи опус представља најдужу и садржајно најбогатију композицију јеврејске музике 18. века. Намењено представљању за празник Пурим, дело је после праизвођења 1774. било заборављено све до 1997, односно проналаска и реконструкције изгубљене партитуре и њеног новог живота, започетог маја 2000. године у Јерусалиму на дан прославе 75. годишњице Јеврејског универзитета, а потом настављеног с неколико приказивања и у Монпељеу, Барселони, Сан Франциску, Бостону.

Београдско предавање, прво у нашем делу Европе, осмишљено је у полуконцертном-полусценском облику, који, мање спутан традиционалним оперским моделом, дозвољава слободније развијање своје природне тежње за драматиком, а потпуну и праву театарску поставку на овај начин делимично остварује. Стога је Зекићево музичко тумачење било усредсређено на емоционалност, па тако и на инструментално вођење солистичких и хорских гласова, само на моменте указујући на оперску театралност. Личну драму осећајне и рањиве, али и одлучне и домишљате насловне јунакиње која спасава свој народ од прогона из родног дома, донела је изванредна Анета Илић, сопранисткиња врсне, барокном и класицистичком маниру прилагођене интерпретативне технике и изражајности, дајући лику и црте велике храбрости и снаге. Ни осталим певачким дометима, Софије Пижурице као приповедача прецизно и разговетно изговорених речитатива (Израелка), одмереног и достојанственог Марка Живковића (краља Ашахвероса), злослутног Вука Зекића (високог службеника Хамана) који је кратким, али упечатљивим наступом унео моћан контраст и осећај страха, и, посебно младог тенора Младена Продана као Естериног стрица Мордехаја, који је предано одговорио свим вокалним захтевима (у духу каснобарокное опере писане) раскошне и врло опсежне колоратурне партије.

С вокалним солистима били су присно усклађени сви одговори и доживљаји хора (расположених младих чланова „Браће Баруха“ и „Станислава Биничког“), који овде није Хендловски монументалан, већ више осваја финим камерним звуком. Маштовитом редитељском руком Ане Григоровић, модернизованим „видео-артовским“ решењима и оригиналном сценографијаом Дуње Костић, спретно распоређен у упечатљиве сценске слике, допуњене необичним, али добро конотираним костимима Саре Блам и доминантном плавом шминком Марије Тодоровић и Хане Салом, цео ансамбл у ком су диригент и врло ангажован оркестар сагласно одржавали и подцртавали разиграну атмосферу, допринео је да савремено читање древног старозаветног садржаја буде фино усаглашено с галантним стилом, уметничким изразом и сензибилитетом Лидартијеве музике – почев од троделне, по узору на италијански тип увертире писане уводне нумере, преко речитатива, арија, дуета и хорских тачака, до јасних хармонских сазвучја и сугестивно дефинисаних експресивних контраста. Свим учесницима спремним да заједно реализују што је могуће боље представљање, настојећи да се приближе стилски примереној интерпретацији, звучној маштовитости и одговарајућој атмосфери првог јеврејског ораторијума Естер, могу се упутити најлепше похвале, уз наду да ће им се омогућити још огледања па и снимања његове „београдске верзије“. А томе у прилог говори и чињеница да он представља и један од занимљивих примера мултиконфесионалности, мултикултуралности и спајања различитих култура и уметничких настојања својих аутора и инспиратора о којима се данас толико говори.

Марија Адамов