Кафенисањем против самоће
Не знам како се ви, драги читаоци, виђате са својим пријатељима, али мени је одлазак на кафу најбољи начин за уживање.
На пример, кад год се створи прилика – друштво са факултета увек се налази на уобичајеном, још у првој години утврђеном месту, недалеко од универзитетског кампуса. „Брзинске кафице” након предавања неретко се претворе и у вишечасовну седељку, која се заврши тек када нам постане непријатно што једно пиће испијамо сатима.
Вођена добрим дружењем и позитивном енергијом, некако се увек нађем на кафи баш у моменту када ме зове мама. „Ево ме, мама, на кафи сам”, „Идем сада на кафу са другарицом”, „Хеј, остала сам на кафи после факултета”... Према њој, ја у слободно време између факултета и посла само шетам од друштва до друштва, са кафе на кафу. А можда је и у праву.
Не волим самоћу, не подносим да седим у затвореном стану, па самим тим користим сваку прилику да изађем из њега. Стога, када ме неко позове на дружење, никада не одбијам, јер је кафа за мене разговор, опуштање, а пре свега изговор да не бих била сама.
Милица Благојевић