Kafenisanjem protiv samoće
Ne znam kako se vi, dragi čitaoci, viđate sa svojim prijateljima, ali meni je odlazak na kafu najbolji način za uživanje.
Na primer, kad god se stvori prilika – društvo sa fakulteta uvek se nalazi na uobičajenom, još u prvoj godini utvrđenom mestu, nedaleko od univerzitetskog kampusa. „Brzinske kafice” nakon predavanja neretko se pretvore i u višečasovnu sedeljku, koja se završi tek kada nam postane neprijatno što jedno piće ispijamo satima.
Vođena dobrim druženjem i pozitivnom energijom, nekako se uvek nađem na kafi baš u momentu kada me zove mama. „Evo me, mama, na kafi sam”, „Idem sada na kafu sa drugaricom”, „Hej, ostala sam na kafi posle fakulteta”... Prema njoj, ja u slobodno vreme između fakulteta i posla samo šetam od društva do društva, sa kafe na kafu. A možda je i u pravu.
Ne volim samoću, ne podnosim da sedim u zatvorenom stanu, pa samim tim koristim svaku priliku da izađem iz njega. Stoga, kada me neko pozove na druženje, nikada ne odbijam, jer je kafa za mene razgovor, opuštanje, a pre svega izgovor da ne bih bila sama.
Milica Blagojević