ИНТЕРВЈУ Анђела Јовановић: Историја нас није ничему научила

У том остварењу које ће бити приказано и на овогодишњем Берлинском филмском фестивалу у селекцији ТВ серија из целог света, Анђела тумачи шминкерку Ану, љубавницу глумца Ивана Маслаћа, око којег се врти цела радња. Како нам је рекла, Ана је неко ко уноси светлост у мрачном тренутку за једног човека и отвара прозор у паралелни универзум у којем љубав може да победи.

– Увек је интересантније играти нешто где су улози веома велики. За мене је било јако важно да она њега стварно безусловно воли, то је попут љубави коју родитељ осећа према детету. Та љубав стварно није условљена тиме да ли је Иван Маслаћ, којег воли, крив или није крив или тиме да ли он њу воли или не. Због тога сам желела да пребацим ту њихову емотивну ситуацију и њена осећања у неким кратким сегментима. То је било изазовно, све остало је било веома лепо. Имали смо пробе Милан Марић и ја са редитељем, лепо смо се договорили, а постоје неке сцене које су без речи, само су у погледима, е то су јако тешке ствари и човек мора бити много фокусиран. Имали смо стварно срећу да је атмосфера била таква да смо имали простора да то одиграмо – прича за „Дневник” глумица Анђела Јовановић и додаје да је Милан био одличан партнер. – Милан је доста отворен као партнер, баш као и ја. Увек идем пуним срцем, стварно се препустим партнеру, имам максимално поверење и гледам га у дубину ока и душе, а и он је такав. С те стране ми је стварно било лако да се повежем са њим на том нивоу. Играмо заједно и представи „Хотел 88”, пуно смо времена провели на сцени, па је вероватно и то допринело нашој глумачкој хемији.

Да ли је усуд једног глумца или уопште јавне личности да буде на тацни јавности која може да га критикује и објективизује када год пожели, као што смо видели у серији „Пад”?

– Морамо бити свесни да живимо у времену у којем се људи објективизују и у ком си доступан свима као објекат. Самим тим што имаш предрасуде о некоме или своја учитавања о некоме ко је људско биће ти га на неки начин објективизујеш и то јесте нека врста насиља над некоме ко има своје емоције, живот, ко крвари кад га посечеш... Ми смо сви људи од крви и меса, а често се налазимо у позицији да нас не третирају тако, већ као да смо неки објекти, игрокази, прикази, љуштуре неких личности, а заправо изнутра постоји садржај који је исти као и код свих других. То јесте судбина познатих личности, зато се и дешава да су људи депресивни, анксиозни, да се боје. Видела сам да холивудски глумци више неће да иду на премијере филмова јер имају нападе анскиозности што је потпуно нормално јер си константно изложен па и ако кажеш неку погрешну реч поготово сада, када смо доста политички коректни и када је све врло осетљиво, можеш да завршиш своју каријеру до краја живота. Треба бити јако опрезан и чувати емпатију од медија, али и људи и да схватимо да смо сви људска бића.

Анђела Јовановић, иначе ћерка познатог глумачког пара Бранке Пујић и Драгана Јовановића објашњава за наш лист да са њима не прича много о послу, те да углавном у изборима верује самој себи.

– Трудим се да време које са њима проводим буде тај прави и нормалан живот, коме тежим, али ако имам неку баш дилему у вези са неком улогом најчешће ми стомак каже да ли сам за нешто или не. Увек се водим личним осећајем, а и не мислим да могу све на овом свету да одиграм, нити да је све намењено мени. Када прочитам нешто, а осећам да то немам у мапи свог тела или да ми нешто није под кожом радије не бих одиграла и препустила неком да то боље уради, него пошто-пото да ја то играм не бих ли имала простор – истиче за „Дневник” Анђела Јовановић.

Како се ви чувате од тога да вас нпр. неки коментар на друштвеним мрежама не повреди? 

– Ја сам кроз своје родитеље већ 30 година под некаквом лупом, живим цео свој живот у одређеним околностима и предрасудама које људи имају о мени. Могу да вам кажем да није лако и да стално желиш да се оправдаш, да ниси овакав или онакав. Трудим се да се концентришем на то шта је живот - а то су моја породица, пријатељи, односи са мојом баком, родитељима, мојим Михаилом, све остало је паралелни универзум у којем ми нешто играмо и глумимо, а то може да буде и дивно и грозно, али није суштина живота. Ја идем у природу, највише тамо проводим времена, тамо се осећам као ја. Трудим се да се што више осећам као ја, а што мање као објекат.

Мислите ли да нам се ситуације у којој се налази један глумац, али и цело једно друштво, о чему говори серија, константно понавља?

– Историја нас је научила томе да нас историја ничему није научила. Ту реченицу сам негде прочитала и апсолутно је истинита јер је све циклично и стално мора да дође до нагомилавања огромне негативне енергије, да то све експлодира, па смо после експлозије мало мирни, нема тензије, али она стално расте. Контекст времена у којем је рађена серија је одраз те ситуације која се десила, то је као ова корона, рат... Мислим да серија поставља питања на која гледалац мора да да одговор. Ја сам се, док сам је гледала, све време преиспитивала. Ово није серија која ти каже: „Ово је овако или онако”, већ те пушта да ти сам процесуираш неке ствари.

Да ли су вас иста осећања пратила и док сте читали књигу по којој је написан сценарио?

– Књигу сам читала на факултету, што је било пре скоро десет година (смех). Давно сам читала, била сам у другачијој фази свог живота, нисам тада била свесна ове теме. Сценаријем смо отишли даље од књиге, а док смо снимали нисам желела да читам књигу поново, већ да се водим сценаријем и да ја дам тој жени оно што ја видим у њој. Хтела сам да дам слободу и себи и овом сценарију.

В. Бијелић