INTERVJU Anđela Jovanović: Istorija nas nije ničemu naučila

U tom ostvarenju koje će biti prikazano i na ovogodišnjem Berlinskom filmskom festivalu u selekciji TV serija iz celog sveta, Anđela tumači šminkerku Anu, ljubavnicu glumca Ivana Maslaća, oko kojeg se vrti cela radnja. Kako nam je rekla, Ana je neko ko unosi svetlost u mračnom trenutku za jednog čoveka i otvara prozor u paralelni univerzum u kojem ljubav može da pobedi.

– Uvek je interesantnije igrati nešto gde su ulozi veoma veliki. Za mene je bilo jako važno da ona njega stvarno bezuslovno voli, to je poput ljubavi koju roditelj oseća prema detetu. Ta ljubav stvarno nije uslovljena time da li je Ivan Maslać, kojeg voli, kriv ili nije kriv ili time da li on nju voli ili ne. Zbog toga sam želela da prebacim tu njihovu emotivnu situaciju i njena osećanja u nekim kratkim segmentima. To je bilo izazovno, sve ostalo je bilo veoma lepo. Imali smo probe Milan Marić i ja sa rediteljem, lepo smo se dogovorili, a postoje neke scene koje su bez reči, samo su u pogledima, e to su jako teške stvari i čovek mora biti mnogo fokusiran. Imali smo stvarno sreću da je atmosfera bila takva da smo imali prostora da to odigramo – priča za „Dnevnik” glumica Anđela Jovanović i dodaje da je Milan bio odličan partner. – Milan je dosta otvoren kao partner, baš kao i ja. Uvek idem punim srcem, stvarno se prepustim partneru, imam maksimalno poverenje i gledam ga u dubinu oka i duše, a i on je takav. S te strane mi je stvarno bilo lako da se povežem sa njim na tom nivou. Igramo zajedno i predstavi „Hotel 88”, puno smo vremena proveli na sceni, pa je verovatno i to doprinelo našoj glumačkoj hemiji.

Da li je usud jednog glumca ili uopšte javne ličnosti da bude na tacni javnosti koja može da ga kritikuje i objektivizuje kada god poželi, kao što smo videli u seriji „Pad”?

– Moramo biti svesni da živimo u vremenu u kojem se ljudi objektivizuju i u kom si dostupan svima kao objekat. Samim tim što imaš predrasude o nekome ili svoja učitavanja o nekome ko je ljudsko biće ti ga na neki način objektivizuješ i to jeste neka vrsta nasilja nad nekome ko ima svoje emocije, život, ko krvari kad ga posečeš... Mi smo svi ljudi od krvi i mesa, a često se nalazimo u poziciji da nas ne tretiraju tako, već kao da smo neki objekti, igrokazi, prikazi, ljušture nekih ličnosti, a zapravo iznutra postoji sadržaj koji je isti kao i kod svih drugih. To jeste sudbina poznatih ličnosti, zato se i dešava da su ljudi depresivni, anksiozni, da se boje. Videla sam da holivudski glumci više neće da idu na premijere filmova jer imaju napade anskioznosti što je potpuno normalno jer si konstantno izložen pa i ako kažeš neku pogrešnu reč pogotovo sada, kada smo dosta politički korektni i kada je sve vrlo osetljivo, možeš da završiš svoju karijeru do kraja života. Treba biti jako oprezan i čuvati empatiju od medija, ali i ljudi i da shvatimo da smo svi ljudska bića.

Anđela Jovanović, inače ćerka poznatog glumačkog para Branke Pujić i Dragana Jovanovića objašnjava za naš list da sa njima ne priča mnogo o poslu, te da uglavnom u izborima veruje samoj sebi.

– Trudim se da vreme koje sa njima provodim bude taj pravi i normalan život, kome težim, ali ako imam neku baš dilemu u vezi sa nekom ulogom najčešće mi stomak kaže da li sam za nešto ili ne. Uvek se vodim ličnim osećajem, a i ne mislim da mogu sve na ovom svetu da odigram, niti da je sve namenjeno meni. Kada pročitam nešto, a osećam da to nemam u mapi svog tela ili da mi nešto nije pod kožom radije ne bih odigrala i prepustila nekom da to bolje uradi, nego pošto-poto da ja to igram ne bih li imala prostor – ističe za „Dnevnik” Anđela Jovanović.

Kako se vi čuvate od toga da vas npr. neki komentar na društvenim mrežama ne povredi? 

– Ja sam kroz svoje roditelje već 30 godina pod nekakvom lupom, živim ceo svoj život u određenim okolnostima i predrasudama koje ljudi imaju o meni. Mogu da vam kažem da nije lako i da stalno želiš da se opravdaš, da nisi ovakav ili onakav. Trudim se da se koncentrišem na to šta je život - a to su moja porodica, prijatelji, odnosi sa mojom bakom, roditeljima, mojim Mihailom, sve ostalo je paralelni univerzum u kojem mi nešto igramo i glumimo, a to može da bude i divno i grozno, ali nije suština života. Ja idem u prirodu, najviše tamo provodim vremena, tamo se osećam kao ja. Trudim se da se što više osećam kao ja, a što manje kao objekat.

Mislite li da nam se situacije u kojoj se nalazi jedan glumac, ali i celo jedno društvo, o čemu govori serija, konstantno ponavlja?

– Istorija nas je naučila tome da nas istorija ničemu nije naučila. Tu rečenicu sam negde pročitala i apsolutno je istinita jer je sve ciklično i stalno mora da dođe do nagomilavanja ogromne negativne energije, da to sve eksplodira, pa smo posle eksplozije malo mirni, nema tenzije, ali ona stalno raste. Kontekst vremena u kojem je rađena serija je odraz te situacije koja se desila, to je kao ova korona, rat... Mislim da serija postavlja pitanja na koja gledalac mora da da odgovor. Ja sam se, dok sam je gledala, sve vreme preispitivala. Ovo nije serija koja ti kaže: „Ovo je ovako ili onako”, već te pušta da ti sam procesuiraš neke stvari.

Da li su vas ista osećanja pratila i dok ste čitali knjigu po kojoj je napisan scenario?

– Knjigu sam čitala na fakultetu, što je bilo pre skoro deset godina (smeh). Davno sam čitala, bila sam u drugačijoj fazi svog života, nisam tada bila svesna ove teme. Scenarijem smo otišli dalje od knjige, a dok smo snimali nisam želela da čitam knjigu ponovo, već da se vodim scenarijem i da ja dam toj ženi ono što ja vidim u njoj. Htela sam da dam slobodu i sebi i ovom scenariju.

V. Bijelić