Психолошки трилер „Стриц” Микију Манојловићу донео награду

Прича филма фокусирана је ка једној дисфункционалној породици, која за Божић дочекује стрица из Немачке и за њега припрема савршену гозбу. Ипак, када стриц, којег тумачи Предраг Мики Манојловић, стигне у њихов дом гледаоци схватају да је њихов однос, као и празник који заједно прослављају далеко од савршеног, те да се породица налази у једној безизлазној ситуацији. На премијерном приказивању филма у новосадском биоскопу Арена Синеплекс, где „Стриц” може да се погледа на редовном репертоару, редитељ Андрија Мардешић рекао је за наш лист да је стричева идеја да направи савршени Божић у домовини заправо механизам малтретирања целе породице.

– Ми смо кренули од неких личних искустава, од тог стреса када се слави Божић, који треба да буде савршен, а нажалост никад не испадне тако. Из тога произлазе сви породични односи који су све време негде испод и онда, кад дођу неки рођаци с којима можда нисмо добри, као што је овај стриц из Немачке, ми морамо сви да глумимо да је све нормално, а заправо није. Кад се накупи целокупни стрес и нервоза то све мора да пукне  – објаснио је Мардешић и додао да верује да ће некоме радња филма бити чудна, али да ће бити много оних који ће се у њој и пронаћи. – Кроз стварење филма покушали смо да се питамо где је граница ауторитета и докле људи могу да трпе неку врсту тираније, насиља и малтретирања. Ова наша породица из филма се боји да направи било шта друго да та ситуација у којој су се нашли не би била још гора. А стриц је од почетка постављен тако да има неки циљ и план који треба да спроведе.

Иако временски оквир у који је радња смештена није наведен нити је, како су редитељи рекли, важан за причу, слика филма, као и сама глума треба да наведу гледаоца да време радње заправо игноришу. Ипак, простор у којем се она одиграва врло је важан за саму структуру приче.

– Ми смо у ранијим разрадама говорили да је кућа у којој је радња смештена пети или шести лик у филму и било нам је јако важно да она делује као неки музеј у којем је породици пружено све, а у којем су заробљени. Ми смо је звали музеј Југославије, музеј носталгије и трудили смо се да делује као сликовница, реклама за златне осамдесете, да сви можемо да препознамо неки детаљ и на тај начин да се повежемо са радњом. Мислили смо да ће гледаоци ту причу лакше прихватити ако се она буде догађала у неком топлом, сигурном простору – истакао је редитељ Давид Капац и додао да је лик стрица који долази из Немачке заправо слика гастарбајтера који покушава да буде надмоћнији од обичних људи, радничке класе на овим просторима. – Та Немачка може бити било која инострана земља, али ми те ситуације памтимо из детињства. Ми то зовемо лажним ауторитетом, који се гастарбајтерима приписује много више него што су завредели. Људи нашег детињства који су имали пријатеље и стричеве из Немачке, Италије и других земаља су им подилазили и омогућавали све у нади да ће са њима заиграти на ту карту, а наравно после схватали да је тај њихов живот напољу лажан, да су ти поклони које од њих добијају безвредни, јефтини, купљени на бензинским станицама и да тај стриц живи и ради горе него да је остао овде.

Занимљиво је да у филму ликови немају имена, већ су подељени по улогама, па тако радњу, осим стрица, чине мајка, отац, син и сека. Редитељ Давид Капац објаснио нам је да је то, између осталог, и због тога што су желели да прикажу да стриц породицу управо и гледа кроз те улоге, а не као особе, али и због тога што нису желели да кроз њихова имена, пол, образовање, националност или позицију гледаоци покушавају да траже разлоге и трагове ситуације у којој се породица налази. Једну од улога - лик сина, дочарао нам је и млади хрватски глумац Роко Сикавица, који је за наш лист истакао да је улогу одмах прихватио јер је схватио да је реч о вансеријском сценарију, те да филм режирају једни од најталентованијих младих редитеља Хрватске.

– Мој лик је инфантилан када стриц долази, а заправо је један нормалан адолесцент, нема толико година као што се може закључити из филма, али када дође стриц ситуација са његовим годинама се мења јер мора преузети улогу. Заправо је тај син представник једне генерације која је у региону препозната, а која жели да напусти земљу и срећу потражи негде напољу. Син из филма у томе не успева, јер га нешто веже ипак за његов дом и не жели се одвојити од породице – рекао је Роко Сикавица, додавши да му је највећи задатак био како да направи границу између тога када треба да глуми дете, а кад одраслу особу. – Дефинитивно ми није био лаган улазак у такву ситуацију јер је то ситуација са којом се неко ко има нормалан живот тешко може поистоветити. Она је јако измештена из реалности и имате много питања о томе како се тој породици то догађа. И веома је тешко ући у један социопатски моменат, осим ако нисте социопата. Дуго смо разговарали о томе и изградили један потпуно нови свет у који смо сви веровали. Нашли смо се сви у тој једној кући у којој смо били „заробљени” 25 дана, тако да смо, на један начин, ми као реалне особе доживели тај моменат о којем филм приговара - ту заробљеност, херметичност и безизлазну ситуацију.

Иначе, поред Предрага Микија Манојловића и Рока Сикавице у филму играју и Горан Богдан, Ивана Рошчић и Каја Шишмановић.

Владимир Бијелић