Psihološki triler „Stric” Mikiju Manojloviću doneo nagradu

Priča filma fokusirana je ka jednoj disfunkcionalnoj porodici, koja za Božić dočekuje strica iz Nemačke i za njega priprema savršenu gozbu. Ipak, kada stric, kojeg tumači Predrag Miki Manojlović, stigne u njihov dom gledaoci shvataju da je njihov odnos, kao i praznik koji zajedno proslavljaju daleko od savršenog, te da se porodica nalazi u jednoj bezizlaznoj situaciji. Na premijernom prikazivanju filma u novosadskom bioskopu Arena Sinepleks, gde „Stric” može da se pogleda na redovnom repertoaru, reditelj Andrija Mardešić rekao je za naš list da je stričeva ideja da napravi savršeni Božić u domovini zapravo mehanizam maltretiranja cele porodice.

– Mi smo krenuli od nekih ličnih iskustava, od tog stresa kada se slavi Božić, koji treba da bude savršen, a nažalost nikad ne ispadne tako. Iz toga proizlaze svi porodični odnosi koji su sve vreme negde ispod i onda, kad dođu neki rođaci s kojima možda nismo dobri, kao što je ovaj stric iz Nemačke, mi moramo svi da glumimo da je sve normalno, a zapravo nije. Kad se nakupi celokupni stres i nervoza to sve mora da pukne  – objasnio je Mardešić i dodao da veruje da će nekome radnja filma biti čudna, ali da će biti mnogo onih koji će se u njoj i pronaći. – Kroz stvarenje filma pokušali smo da se pitamo gde je granica autoriteta i dokle ljudi mogu da trpe neku vrstu tiranije, nasilja i maltretiranja. Ova naša porodica iz filma se boji da napravi bilo šta drugo da ta situacija u kojoj su se našli ne bi bila još gora. A stric je od početka postavljen tako da ima neki cilj i plan koji treba da sprovede.

Iako vremenski okvir u koji je radnja smeštena nije naveden niti je, kako su reditelji rekli, važan za priču, slika filma, kao i sama gluma treba da navedu gledaoca da vreme radnje zapravo ignorišu. Ipak, prostor u kojem se ona odigrava vrlo je važan za samu strukturu priče.

– Mi smo u ranijim razradama govorili da je kuća u kojoj je radnja smeštena peti ili šesti lik u filmu i bilo nam je jako važno da ona deluje kao neki muzej u kojem je porodici pruženo sve, a u kojem su zarobljeni. Mi smo je zvali muzej Jugoslavije, muzej nostalgije i trudili smo se da deluje kao slikovnica, reklama za zlatne osamdesete, da svi možemo da prepoznamo neki detalj i na taj način da se povežemo sa radnjom. Mislili smo da će gledaoci tu priču lakše prihvatiti ako se ona bude događala u nekom toplom, sigurnom prostoru – istakao je reditelj David Kapac i dodao da je lik strica koji dolazi iz Nemačke zapravo slika gastarbajtera koji pokušava da bude nadmoćniji od običnih ljudi, radničke klase na ovim prostorima. – Ta Nemačka može biti bilo koja inostrana zemlja, ali mi te situacije pamtimo iz detinjstva. Mi to zovemo lažnim autoritetom, koji se gastarbajterima pripisuje mnogo više nego što su zavredeli. Ljudi našeg detinjstva koji su imali prijatelje i stričeve iz Nemačke, Italije i drugih zemalja su im podilazili i omogućavali sve u nadi da će sa njima zaigrati na tu kartu, a naravno posle shvatali da je taj njihov život napolju lažan, da su ti pokloni koje od njih dobijaju bezvredni, jeftini, kupljeni na benzinskim stanicama i da taj stric živi i radi gore nego da je ostao ovde.

Zanimljivo je da u filmu likovi nemaju imena, već su podeljeni po ulogama, pa tako radnju, osim strica, čine majka, otac, sin i seka. Reditelj David Kapac objasnio nam je da je to, između ostalog, i zbog toga što su želeli da prikažu da stric porodicu upravo i gleda kroz te uloge, a ne kao osobe, ali i zbog toga što nisu želeli da kroz njihova imena, pol, obrazovanje, nacionalnost ili poziciju gledaoci pokušavaju da traže razloge i tragove situacije u kojoj se porodica nalazi. Jednu od uloga - lik sina, dočarao nam je i mladi hrvatski glumac Roko Sikavica, koji je za naš list istakao da je ulogu odmah prihvatio jer je shvatio da je reč o vanserijskom scenariju, te da film režiraju jedni od najtalentovanijih mladih reditelja Hrvatske.

– Moj lik je infantilan kada stric dolazi, a zapravo je jedan normalan adolescent, nema toliko godina kao što se može zaključiti iz filma, ali kada dođe stric situacija sa njegovim godinama se menja jer mora preuzeti ulogu. Zapravo je taj sin predstavnik jedne generacije koja je u regionu prepoznata, a koja želi da napusti zemlju i sreću potraži negde napolju. Sin iz filma u tome ne uspeva, jer ga nešto veže ipak za njegov dom i ne želi se odvojiti od porodice – rekao je Roko Sikavica, dodavši da mu je najveći zadatak bio kako da napravi granicu između toga kada treba da glumi dete, a kad odraslu osobu. – Definitivno mi nije bio lagan ulazak u takvu situaciju jer je to situacija sa kojom se neko ko ima normalan život teško može poistovetiti. Ona je jako izmeštena iz realnosti i imate mnogo pitanja o tome kako se toj porodici to događa. I veoma je teško ući u jedan sociopatski momenat, osim ako niste sociopata. Dugo smo razgovarali o tome i izgradili jedan potpuno novi svet u koji smo svi verovali. Našli smo se svi u toj jednoj kući u kojoj smo bili „zarobljeni” 25 dana, tako da smo, na jedan način, mi kao realne osobe doživeli taj momenat o kojem film prigovara - tu zarobljenost, hermetičnost i bezizlaznu situaciju.

Inače, pored Predraga Mikija Manojlovića i Roka Sikavice u filmu igraju i Goran Bogdan, Ivana Roščić i Kaja Šišmanović.

Vladimir Bijelić