Објављен нови број Грађе за проучавање споменика културе Војводине

Овај струч­ни ча­со­пи­са од на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја и у свом 35. из­да­њу до­но­си низ за­ни­мљи­вих ру­бри­ка по­све­ће­них ар­хе­о­ло­ги­ји, ар­хи­тек­ту­ри, исто­ри­ји умет­но­сти, кон­зер­ва­ци­ји и ре­ста­у­ра­ци­ји, као и ин­те­гра­тив­ној за­шти­ти кул­тур­них до­ба­ра.

Гра­ђу отва­ра те­мат Дра­га­не Пе­ро­ва­но­вић, Пе­тра Сте­ва­но­ви­ћа и Не­де Мир­ко­вић Ма­рић по­све­ћен за­штит­ним ар­хе­о­ло­шким ис­тра­жи­ва­њи­ма на тра­си по­ти­сног це­во­во­да код Ма­лог Иђо­ша, ко­ја су по­ка­за­ла да су у бли­зи­ни не­ка­да­шњих во­до­то­ко­ва ре­ке Кри­ва­је и ње­них при­то­ка по­сто­ја­ла сар­мат­ска и сред­њо­ве­ков­на на­се­ља. Ка­да је, пак, реч о тек­сту Сло­бо­да­на Ра­до­ва­но­ви­ћа, ко­ји се од­но­си на број­на ис­ко­па­ва­ња на ло­ка­ли­те­ту Кли­са код Но­вог Са­да, ту је у пр­ви план ста­вљен по­зно­сред­њо­ве­ков­ни хо­ри­зонт, док су у фо­ку­су члан­ка Ми­ла­на Зе­ко­ви­ћа о за­штит­ним ис­ко­па­ва­њи­ма на тра­си га­со­во­да код Ср­бо­бра­на на­ла­зи из по­зног брон­за­ног до­ба и ка­сно­ан­тич­ког пе­ри­о­да.

По­гла­вље ве­за­но за ар­хи­тек­ту­ру отва­ра крат­ка сту­ди­ја о ин­же­ње­ру Па­влу Нин­ко­ву, ко­ји је, иако у осно­ви ге­о­де­та, про­јек­тао и не­ко­ли­ко за­ни­мљи­вих стам­бе­них обје­ка­та у Зре­ња­ни­ну, ко­ји, ка­ко оце­њу­је аутор Бо­јан Ко­ји­чић, „по сво­јим ка­рак­те­ри­сти­ка­ма не за­о­ста­ју за де­ли­ма на­ших еми­нент­них гра­ди­те­ља”. Ве­сна Ка­ра­ви­да се у свом при­ло­гу ба­ви­ла ме­мо­ри­јал­ним спо­ме­ни­ци­ма и пар­ко­ви­ма, ко­је је пот­пи­сао ар­хи­тек­та Ми­ло­рад Ми­ша Бер­ба­ков, Или­ја Гру­бић се фо­ку­си­рао на опус ар­хи­тек­те Имреа Ма­ко­ве­ца, али без сум­ње нај­ин­три­гант­ни­ји те­мат овог бро­ја Гра­ђе по­све­ћен је идеј­ном ре­ше­њу чу­ве­ног Бог­да­на Бог­да­но­ви­ћа за уре­ђе­ње ком­плек­са Му­зе­ја рад­нич­ког по­кре­та и на­род­не ре­во­лу­ци­је Вој­во­ди­не у Ду­нав­ској ули­ци у Но­вом Са­ду, на про­сто­ру из­ме­ђу зда­ња Оп­штин­ског су­да (да­нас Му­зеј Вој­во­ди­не) и До­ма ЈНА на ке­ју.

Из пе­ра Во­ји­сла­ва Мар­ти­но­ва мо­же­мо да са­зна­мо да је на јав­ном кон­кур­су за по­ди­за­ње са­ме згра­де Му­зе­ја (ка­сни­је ре­во­лу­ци­је а да­нас са­вре­ме­не умет­но­сти Вој­во­ди­не), ко­ји је рас­пи­сан 1959. го­ди­не, при­сти­гло је 38 ра­до­ва, с тим да пр­ва и дру­га на­гра­да ни­су до­де­ље­не, док су два ре­ше­ња осво­ји­ла тре­ће ме­сто, ме­ђу њи­ма и про­је­кат за­гре­бач­ког ар­ји­тек­те Иве Ви­ти­ћа, ко­ји је на кра­ју и ода­бран за ре­а­ли­за­ци­ју. У ра­ду кон­курс­не ко­ми­си­је уче­ство­вао је и Бог­да­но­вић, ко­ји ће по­том до­би­ти за­да­так да ар­хи­тек­тон­ски ре­ши сло­бод­но пар­ков­ски про­стор у окруж­ју но­ве згра­де, а тре­ба­ло је да бу­де ан­га­жо­ван и на уну­тра­шњем уре­ђе­њу стал­не по­став­ке Му­зе­ја, за­јед­но са сли­ка­ри­ма Алек­сан­дром Ла­ки­ћем и Бо­шком Пе­тро­ви­ћем.

Бог­да­но­ви­ће­ва иде­ја се, ме­ђу­тим, ни­је за­др­жа­ла уну­тар окви­ра „сло­бод­ног пар­ков­ског про­сто­ра” већ је под­ра­зу­ме­ва­ла ши­ри ур­ба­ни­стич­ки за­хват чи­та­вог квар­та, од­но­сно по­тез од Са­бор­не цр­кве до Ду­на­ва, из­ме­ђу Ду­нав­ске и Ули­це Ми­ло­ша Ба­ји­ћа. Исто­вре­ме­но, на де­лу овог про­сто­ра, по за­ми­сли упра­ве Му­зе­ја, тре­ба­ло је да се из­ве­де и тзв. спољ­на из­ло­жба, с тим да Бог­да­но­вић овом за­дат­ку ни при­сту­пио ри­гид­но, на­про­тив. Он се, на­и­ме, де­цид­но су­прот­ста­вио на­ме­ра­ма да се овај про­стор на­чич­ка тро­феј­ним тен­ко­ви­ма и то­по­ви­ма, већ су у те­ме­љи­ма ње­го­вог при­сту­па би­ле раз­ли­чи­те ар­хи­тект­но­сно-умет­нич­ке ин­тер­пре­та­ци­је. Ка­ко год, иако је, упр­кос број­ним про­ти­вље­њи­ма - при че­му је нај­же­шћи кри­ти­чар био ва­јар Јо­ва Сол­да­то­вић – Бог­да­но­ви­ће­во ре­ше­ње усво­је­но, оно ни­ка­да ни­је ре­а­ли­зо­ва­но, да би на кра­ју би­ло пот­пу­но за­бо­ра­вље­но. Да­нас о овом ам­би­ци­о­зном ме­мо­ри­јал­ном ком­плек­су по­све­ће­ном На­род­но-осло­бо­ди­лач­кој бор­би на тлу Вој­во­ди­не мо­гу да по­све­до­че са­мо ма­ло­број­не из­бле­де­ле ски­це и тех­нич­ки цр­те­жи.

Исто­ри­ја ар­хи­тек­ту­ре на овим про­сто­ри­ма до­би­ла је ва­жан при­лог и кроз текст Ка­та­ри­не До­брић, Ма­ри­је Си­ла­ђи и Ани­це Дра­га­нић по­све­ћен кон­кур­су на те­ме­љу ко­јег је из­гра­ђе­на ри­мо­ка­то­лич­ка цр­ква Ср­ца Ису­со­вог у Фу­то­гу, по­диг­ну­ту на ини­ци­ја­ти­ву и уз све­срд­ну фи­нан­сиј­ску по­др­шку пле­мић­ке по­ро­ди­це Ко­тек. На тај се кон­кур­су ја­ви­ло 18 ар­хи­те­ка­та, што из Бу­дим­пе­ште, што „про­вин­циј­ских”, да би на кра­ју од­лу­чу­ју­ћи глас до­би­ло ре­ше­ње Фе­рен­ца Ве­нин­ге­ра.

У но­вој Гра­ђи се та­ко­ђе мо­же са­зна­ти не­што ви­ше и о ми­нер­ском кор­пу­су у Пе­тро­ва­ра­ди­ну,  за­хва­љу­ју­ћи Не­на­ду Ше­гу­ље­ву, јед­ном од нај­при­ље­жни­јих ис­тра­жи­ва­ча гра­ђе о Твр­ђа­ви, као и о на­сле­ђу за­на­тлиј­ско-умет­нич­ке по­ро­ди­це Ге­рен­дау, о че­му су пи­са­ли Вла­ди­мир Сто­ја­но­вић и Иштван Ши­линг. Љи­ља­на Ла­зић пи­ше о ан­га­жма­ну на по­љу де­ко­ра­тив­ног сли­кар­ства по­зна­тог но­во­сад­ског умет­ни­ка Па­ве­ла Ру­жич­ке, док су век од смр­ти сли­ка­ра, фо­то­гра­фа и гра­фи­ча­ра Јо­же­фа Пе­ха­на при­год­ним освр­том обе­ле­жи­ли Ива­на Ара­ђин и Фи­лип Крч­мар.

У Гра­ђи, ко­ја већ низ го­ди­на до­но­си и са­жет­ке свих об­ја­вље­них тек­сто­ва на ен­гле­ском је­зи­ку, ово­га пу­та је сво­је ме­сто на­шао и те­о­риј­ски рад Би­сер­ке Ком­не­нић и Бог­да­на Ја­њу­ше­ви­ћа у це­ло­сти на­пи­сан на ен­гле­ском је­зи­ку, ко­ји је по­све­ћен еко­ном­ским и фи­нан­сиј­ским аспек­ти­ма ва­ло­ри­за­ци­је кул­тур­ног на­сле­ђа. По­гла­вље по­све­ће­но кон­зер­ва­ци­ји и ре­ста­у­ра­ци­ји до­но­си пак при­лог Ти­мее Ба­ко­њи и Жу­жа­не Кор­хец Пап о сли­кар­ској ра­ди­о­ни­ци Шефт из Пе­ште, на овим про­сто­ри­ма нај­по­зна­ти­јој по зид­ном сли­кар­ству у цр­кви Све­те Кла­ре у Но­вом Бе­че­ју. Ово по­ље за­кљу­чу­је те­мат, ко­ју су пот­пи­са­ли Та­тја­на Је­сре­тић и Ва­ња Јо­ва­но­вић, а по­све­ћен је сли­кар­ству Ја­ко­ва Ор­фе­ли­на у кон­тек­сту кон­зер­ва­ци­је пре­сто­не ико­не Ису­са Хри­ста из цр­кве Све­тог Ар­хан­ђе­ла Ми­ха­и­ла у Ве­ли­ким Ра­дин­ци­ма.  

– Овај ча­со­пис је оте­ло­тво­ре­ње тер­ми­на ко­ји ми на на­уч­ним ску­по­ви­ма мно­го во­ли­мо да ко­ри­сти­мо: ин­тер­ди­сци­пли­нар­ност. Јер, у Гра­ђи је са­бран чи­тав низ на­уч­но-ис­тра­жи­вач­ких ра­до­ва ко­ји по­ка­зу­ју ка­ко ин­тер­ди­сци­пли­нар­ност из­гле­да у прак­си. За­то овај ча­со­пис има не са­мо на­уч­ну и ис­тра­жи­вач­ку ком­пе­тен­ци­ју, већ и прак­тич­ну вред­ност и те­жи­ну – из­ја­вио је не­дав­но на обе­ле­жа­ва­њу 72. ро­ђен­да­на По­кра­јин­ског за­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре члан уред­ни­штва Гра­ђе др Вла­ди­мир Ба­ро­виђ, про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Но­вом Са­ду, уз на­по­ме­ну да се на­да ка­ко ће Гра­ђа за про­у­ча­ва­ње спо­ме­ни­ка кул­ту­ре Вој­во­ди­не у ка­те­го­ри­за­ци­ји на­уч­них пу­бли­ка­ци­ја у ско­рој бу­дућ­но­сти по­пе­ти за још ко­ји сте­пе­ник - јер то сво­јим ква­ли­те­том ите­ка­ко за­слу­жу­је. 

М. Ста­јић