Хаварија због хаварије

Дан ком се радујем, али који ме недавно није волео. Одлучујем да ми прва активност буде дужа шетња с Тубишом и Лајком, мало уз Дунав, можда је остало још нешто снега. Али, авај, трава свежа ко у пролеће, а испод себе крије баре и блато, а ми, ко прави мускетари, гацамо, па шта нам буде. Стижемо кући, подижем славину а из ње – ни ваздух. Океј, ово је занимљив и потпуно непредвидив изазов, Леа, размишљај. Имам воде за пиће, послужиће и за шапе. Наредног јутра, опет ја с мојим yukеlicama напољу, кад из шахта, на углу у комшилуку, шикља вода, раскрсница поплављена, ко да ће потоп, а кише није било већ два дана. Не будем лења, зовем „Водовод и канализацију” и фино велим: „Добро јутро. На углу те и те улице већ неко време иде вода из шахта који су ваши радници јуче поправљали. Е, па сад нам цела раскрсница плива”. „Добро, записали смо. Може ваше презиме и број телефона?” Предвече се враћам с посла, ситуација и даље иста, осим што је пао мрак. Не будем лења, зовем их опет, скептична да ће се ико јавити, ал’ не бивам у праву, пријавим опет случај и добијем цењени одговор како ме већ имају записану, али радници ће тек сутра ујутру доћи да виде шта се дешава. „А то ћемо све ми платити, је л’ да?” „Не секирајте се, хаварије у шахтовима на јавним површинама не плаћате ви.” Мислим се, гари, све ми то плаћамо!

Леа Радловачки