Havarija zbog havarije

Dan kom se radujem, ali koji me nedavno nije voleo. Odlučujem da mi prva aktivnost bude duža šetnja s Tubišom i Lajkom, malo uz Dunav, možda je ostalo još nešto snega. Ali, avaj, trava sveža ko u proleće, a ispod sebe krije bare i blato, a mi, ko pravi musketari, gacamo, pa šta nam bude. Stižemo kući, podižem slavinu a iz nje – ni vazduh. Okej, ovo je zanimljiv i potpuno nepredvidiv izazov, Lea, razmišljaj. Imam vode za piće, poslužiće i za šape. Narednog jutra, opet ja s mojim yukelicama napolju, kad iz šahta, na uglu u komšiluku, šiklja voda, raskrsnica poplavljena, ko da će potop, a kiše nije bilo već dva dana. Ne budem lenja, zovem „Vodovod i kanalizaciju” i fino velim: „Dobro jutro. Na uglu te i te ulice već neko vreme ide voda iz šahta koji su vaši radnici juče popravljali. E, pa sad nam cela raskrsnica pliva”. „Dobro, zapisali smo. Može vaše prezime i broj telefona?” Predveče se vraćam s posla, situacija i dalje ista, osim što je pao mrak. Ne budem lenja, zovem ih opet, skeptična da će se iko javiti, al’ ne bivam u pravu, prijavim opet slučaj i dobijem cenjeni odgovor kako me već imaju zapisanu, ali radnici će tek sutra ujutru doći da vide šta se dešava. „A to ćemo sve mi platiti, je l’ da?” „Ne sekirajte se, havarije u šahtovima na javnim površinama ne plaćate vi.” Mislim se, gari, sve mi to plaćamo!

Lea Radlovački