Никола Радић, уредник Филмоскопије: Дубинско читање филма

Док са једне стране медији у тржишној трци углавном немају времена и простора за професионалне филмске критичаре, с друге је бесконачно беспуће блогова и фејсбук страница о филму, врло широког распона квалитета па чак и не нужно утемељених у познавању основа филмске уметности и њене историје.

О сајту Филмоскопија, његовом значају и особеностима, разговарали смо са новим уредником Николом Радићем. Овај филмски критичар већ десетак година је посвећен новинарству и превођењу, мада пише и поезију (збирка „Пролећима си потребан“, 2017) и прозу (роман „низ пукотина“, 2022). Дописник је француских и регионалних медија, сарађује са француским телевизијама и Француским институтима у Србији и Хрватској, а као сарадник Филмоскопије активан је од октобра 2020. године.

Филмоскопија, релативно млад сајт са младим сарадницима, на неки начин оживљава традиционалан и темељан приступ критици. Како видите место овакве филмске критике у данашњем медијском и културном окружењу?

– Видим га као место за које се тек, или поново, треба изборити. Чак и загрижени филмофили пре ће посегнути за анегдотама са снимања, трач-рубриком, атрактивним фотограмом или брзопотезним мишљењем о последњем блокбастеру него за нашим текстовима који не играју на сензационализам нити на вулгаризацију филмске мисли, већ предлажу дубинско читање филмова кроз есеје, аргументован вредносни суд кроз критике и дијалог са ауторима као проширење „филмског текста“.

Језгро наше публике чине стручњаци из света кинематографије и истински заљубљеници у седму уметност, који се не задовољавају поменутим „лаким“ и потрошним садржајем. Изазов је дакле остати истовремено захтеван и комуникативан. У тој борби и ми и публика ћемо морати да направимо бар по један уступак: ми да куцамо на више врата како бисмо дошли до више људи, успут ширећи свест о важности критичких и филмолошких текстова; они да уложе напор да прочитају текст дужи од Фејсбук објаве који се не своди на препричавање, техничке информације и суд „добар/лош/сјајан/ужасан филм“.

 Колико сте као критичари у контакту са самим филмским ауторима, имате ли представу како аутори реагују на ваша писања и колико су им она значајна, ако говоримо о домаћим и регионалним остварењима? Да ли је та комуникација двосмерна и утиче ли, са друге стране, на саме ауторе?

– Комуникација постоји, али утицај критичара на редитеље функционише само кроз похвалну критику или темељан есеј, на којима нам се они неретко захвале. Лако је рећи, али сујету треба оставити по страни и спортски прихватити критику. Такозвана „пљувачка“ критика нас не занима, све су критике добронамерне и, што је најважније, аргументоване. Ако се само један аутор или ауторка замисли над својим филмом након наше критике, већ смо урадили озбиљан посао. Друго је питање како би критичари, са познавањем филмске понуде, естетике, теорије и са критичком дистанцом, могли директно да помогну редитељима да направе што заокруженији филм. Борис Митић, председник ДОКСрбија, ове године ме је позвао да будем један од ментора на зимској радионици овог удружења документариста и разговарам са ауторима о филмовима у настајању. Борис је одлично препознао јаз који постоји између критичара и аутора и већ учинио корак према њиховој симбиози. Надам се да ће такве праксе постати све учесталије.

 Где је домаћа критика у односу на рецимо француску, не само по квалитету, већ и стилу писања, положају на филмској и медијској сцени? Како стоје ствари у овом поређењу?

– Из историјске перспективе гледано, штета је што смо изгубили корак и удаљили се од француске критике, која је била важно надахнуће југословенским филмолозима, почевши од Душана Стојановића и његових Филмских свески, по узору на Цахиерс ду цинéма. Мој утисак је да се у последњих десетак година преферира један под-модел англосаксонске критике: трезвенији текстови где се позитивистички истиче „само оно што стоји у филму“. Француска критика, понајвише она у поменутим Цахиерс, често је интелектуалистичкија, смелија, лирскија и заигранија.

Будући да се наша сцена своди на неколико имена и пар медија попут Филмоскопије, неумесно је и поредити. У Француској, осим стручне штампе, релевантне критике објављују се и у дневним новинама као што су Ле Монде или Либератион. Наравно, треба рећи да се ни тамо не ради о милионима људи који са горућим нестрпљењем чекају нову критику. Средства су већа, инфраструктура развијенија и далеко је више критичара, чак и сразмерно гледајући, иако, на крају крајева, незнатан број аутора заправо живи од критике и сродних делатности.

 Како оцењујете домаћу, а како регионалну продукцију у протеклој години? Који филмови су на вас оставили најбољи утисак?

– Кад смо код Француза, запало ми је за око како неки тамошњи критичарски кругови страствено бране француски филм, његове специфицитете и значај у националном и интернационалном контексту. Мећутим, ја филмове не сортирам по земљи, нити бих икада бранио филм само зато што је српски, југословенски или регионални, али простор који им посвећујем лично, и уређујући Филмоскопију, већ сведочи да сам у њему препознао нешто значајно. Ради се конкретно о „млађем“ овдашњем филму који се опире окошталим техникама и отрцаним темама оног трифоовског „ценама де папа“ и граби напред, успут стварајући пристојна или успела дела. Прошле године се појавило неколико вредних наслова, које смо уврстили у Филмоскопијин Топ 5 српских продукција и копродукција. Мени су, иначе, драги редитељи као што су Матјаж Иванишин, Ника Аутор, Срђан Кеча, Марко Грба Singh...

 Колико пратите младе ауторе и ауторке који још нису направили први дугометражни филм, и који се за сад крећу у оквирима кратког метра? Видите ли потенцијал, особене поетике, ауторе/ке на које треба обратити пажњу у будућности?

– Врло пажљиво ослушкујемо и прегледамо, што се може видети и по објављеним критикама. Многим студентима завршних година или младим филмаџијама, текстови Филмоскопије су били први осврти на њихов рад. Код њих до сада нисам уочио недвојбено особене поетике. Углавном се ради о филмовима под снажним утицајем ментора или аутора које цене, а пут до идиолекта је дуг и поплочан преиспитивањем. У сваком случају, радује ме кад приметим да иза филма стоји јасна визија, да нема замуцкивања око тога куда се пошло и зашто. То је одличан темељ, а надоградња долази са зрелошћу.

 Да ли су серије заиста однеле примат над филмом и да ли су утемељене јадиковке како се „данас више не праве филмови као некад“, а што се често односи на Холивуд седамдесетих спрам оног нововековног „суперхеројског“?

– Ништа није однело примат ни над чим! (смех) Аудиовизуелна индустрија, формати и рукописи еволуирају и не треба се слепо држати канона. Мени често јесу дражи филмови из шездесетих и седамдесетих, од којих многе тек треба открити, али ремек-дело из седамдесетих је ремек-дело зато што је проговарало у датом историјском тренутку и на тада замислив и актуелан начин. Тако је и са данашњим ремек-делима. Погледајте само какве филмове снимају Педро Кошта, Кели Рајкарт, Бонг Џун-хо, Корееда, Лукресија Мартел, Апичатпонг Верасетакул... Серије су мало другачија зверка, која мени углавном не држи пажњу. Водим се простом рачуницом: чак и да се ради о врхунској серији, потребно је издвојити десет, двадесет или више сати. За то време неки филмски наслови скупљају прашину. У Србији се не може заобићи ни тренд модуларности — филмови растегнути на серије, серије компримоване у филмове — који обично изнедри веома климаве хибриде.

        Н. Марковић