Nikola Radić, urednik Filmoskopije: Dubinsko čitanje filma

Dok sa jedne strane mediji u tržišnoj trci uglavnom nemaju vremena i prostora za profesionalne filmske kritičare, s druge je beskonačno bespuće blogova i fejsbuk stranica o filmu, vrlo širokog raspona kvaliteta pa čak i ne nužno utemeljenih u poznavanju osnova filmske umetnosti i njene istorije.

O sajtu Filmoskopija, njegovom značaju i osobenostima, razgovarali smo sa novim urednikom Nikolom Radićem. Ovaj filmski kritičar već desetak godina je posvećen novinarstvu i prevođenju, mada piše i poeziju (zbirka „Prolećima si potreban“, 2017) i prozu (roman „niz pukotina“, 2022). Dopisnik je francuskih i regionalnih medija, sarađuje sa francuskim televizijama i Francuskim institutima u Srbiji i Hrvatskoj, a kao saradnik Filmoskopije aktivan je od oktobra 2020. godine.

Filmoskopija, relativno mlad sajt sa mladim saradnicima, na neki način oživljava tradicionalan i temeljan pristup kritici. Kako vidite mesto ovakve filmske kritike u današnjem medijskom i kulturnom okruženju?

– Vidim ga kao mesto za koje se tek, ili ponovo, treba izboriti. Čak i zagriženi filmofili pre će posegnuti za anegdotama sa snimanja, trač-rubrikom, atraktivnim fotogramom ili brzopoteznim mišljenjem o poslednjem blokbasteru nego za našim tekstovima koji ne igraju na senzacionalizam niti na vulgarizaciju filmske misli, već predlažu dubinsko čitanje filmova kroz eseje, argumentovan vrednosni sud kroz kritike i dijalog sa autorima kao proširenje „filmskog teksta“.

Jezgro naše publike čine stručnjaci iz sveta kinematografije i istinski zaljubljenici u sedmu umetnost, koji se ne zadovoljavaju pomenutim „lakim“ i potrošnim sadržajem. Izazov je dakle ostati istovremeno zahtevan i komunikativan. U toj borbi i mi i publika ćemo morati da napravimo bar po jedan ustupak: mi da kucamo na više vrata kako bismo došli do više ljudi, usput šireći svest o važnosti kritičkih i filmoloških tekstova; oni da ulože napor da pročitaju tekst duži od Fejsbuk objave koji se ne svodi na prepričavanje, tehničke informacije i sud „dobar/loš/sjajan/užasan film“.

 Koliko ste kao kritičari u kontaktu sa samim filmskim autorima, imate li predstavu kako autori reaguju na vaša pisanja i koliko su im ona značajna, ako govorimo o domaćim i regionalnim ostvarenjima? Da li je ta komunikacija dvosmerna i utiče li, sa druge strane, na same autore?

– Komunikacija postoji, ali uticaj kritičara na reditelje funkcioniše samo kroz pohvalnu kritiku ili temeljan esej, na kojima nam se oni neretko zahvale. Lako je reći, ali sujetu treba ostaviti po strani i sportski prihvatiti kritiku. Takozvana „pljuvačka“ kritika nas ne zanima, sve su kritike dobronamerne i, što je najvažnije, argumentovane. Ako se samo jedan autor ili autorka zamisli nad svojim filmom nakon naše kritike, već smo uradili ozbiljan posao. Drugo je pitanje kako bi kritičari, sa poznavanjem filmske ponude, estetike, teorije i sa kritičkom distancom, mogli direktno da pomognu rediteljima da naprave što zaokruženiji film. Boris Mitić, predsednik DOKSrbija, ove godine me je pozvao da budem jedan od mentora na zimskoj radionici ovog udruženja dokumentarista i razgovaram sa autorima o filmovima u nastajanju. Boris je odlično prepoznao jaz koji postoji između kritičara i autora i već učinio korak prema njihovoj simbiozi. Nadam se da će takve prakse postati sve učestalije.

 Gde je domaća kritika u odnosu na recimo francusku, ne samo po kvalitetu, već i stilu pisanja, položaju na filmskoj i medijskoj sceni? Kako stoje stvari u ovom poređenju?

– Iz istorijske perspektive gledano, šteta je što smo izgubili korak i udaljili se od francuske kritike, koja je bila važno nadahnuće jugoslovenskim filmolozima, počevši od Dušana Stojanovića i njegovih Filmskih sveski, po uzoru na Cahiers du cinéma. Moj utisak je da se u poslednjih desetak godina preferira jedan pod-model anglosaksonske kritike: trezveniji tekstovi gde se pozitivistički ističe „samo ono što stoji u filmu“. Francuska kritika, ponajviše ona u pomenutim Cahiers, često je intelektualističkija, smelija, lirskija i zaigranija.

Budući da se naša scena svodi na nekoliko imena i par medija poput Filmoskopije, neumesno je i porediti. U Francuskoj, osim stručne štampe, relevantne kritike objavljuju se i u dnevnim novinama kao što su Le Monde ili Liberation. Naravno, treba reći da se ni tamo ne radi o milionima ljudi koji sa gorućim nestrpljenjem čekaju novu kritiku. Sredstva su veća, infrastruktura razvijenija i daleko je više kritičara, čak i srazmerno gledajući, iako, na kraju krajeva, neznatan broj autora zapravo živi od kritike i srodnih delatnosti.

 Kako ocenjujete domaću, a kako regionalnu produkciju u protekloj godini? Koji filmovi su na vas ostavili najbolji utisak?

– Kad smo kod Francuza, zapalo mi je za oko kako neki tamošnji kritičarski krugovi strastveno brane francuski film, njegove specificitete i značaj u nacionalnom i internacionalnom kontekstu. Mećutim, ja filmove ne sortiram po zemlji, niti bih ikada branio film samo zato što je srpski, jugoslovenski ili regionalni, ali prostor koji im posvećujem lično, i uređujući Filmoskopiju, već svedoči da sam u njemu prepoznao nešto značajno. Radi se konkretno o „mlađem“ ovdašnjem filmu koji se opire okoštalim tehnikama i otrcanim temama onog trifoovskog „cenama de papa“ i grabi napred, usput stvarajući pristojna ili uspela dela. Prošle godine se pojavilo nekoliko vrednih naslova, koje smo uvrstili u Filmoskopijin Top 5 srpskih produkcija i koprodukcija. Meni su, inače, dragi reditelji kao što su Matjaž Ivanišin, Nika Autor, Srđan Keča, Marko Grba Singh...

 Koliko pratite mlade autore i autorke koji još nisu napravili prvi dugometražni film, i koji se za sad kreću u okvirima kratkog metra? Vidite li potencijal, osobene poetike, autore/ke na koje treba obratiti pažnju u budućnosti?

– Vrlo pažljivo osluškujemo i pregledamo, što se može videti i po objavljenim kritikama. Mnogim studentima završnih godina ili mladim filmadžijama, tekstovi Filmoskopije su bili prvi osvrti na njihov rad. Kod njih do sada nisam uočio nedvojbeno osobene poetike. Uglavnom se radi o filmovima pod snažnim uticajem mentora ili autora koje cene, a put do idiolekta je dug i popločan preispitivanjem. U svakom slučaju, raduje me kad primetim da iza filma stoji jasna vizija, da nema zamuckivanja oko toga kuda se pošlo i zašto. To je odličan temelj, a nadogradnja dolazi sa zrelošću.

 Da li su serije zaista odnele primat nad filmom i da li su utemeljene jadikovke kako se „danas više ne prave filmovi kao nekad“, a što se često odnosi na Holivud sedamdesetih spram onog novovekovnog „superherojskog“?

– Ništa nije odnelo primat ni nad čim! (smeh) Audiovizuelna industrija, formati i rukopisi evoluiraju i ne treba se slepo držati kanona. Meni često jesu draži filmovi iz šezdesetih i sedamdesetih, od kojih mnoge tek treba otkriti, ali remek-delo iz sedamdesetih je remek-delo zato što je progovaralo u datom istorijskom trenutku i na tada zamisliv i aktuelan način. Tako je i sa današnjim remek-delima. Pogledajte samo kakve filmove snimaju Pedro Košta, Keli Rajkart, Bong Džun-ho, Koreeda, Lukresija Martel, Apičatpong Verasetakul... Serije su malo drugačija zverka, koja meni uglavnom ne drži pažnju. Vodim se prostom računicom: čak i da se radi o vrhunskoj seriji, potrebno je izdvojiti deset, dvadeset ili više sati. Za to vreme neki filmski naslovi skupljaju prašinu. U Srbiji se ne može zaobići ni trend modularnosti — filmovi rastegnuti na serije, serije komprimovane u filmove — koji obično iznedri veoma klimave hibride.

        N. Marković