Србији недостаје око 10.000 квалификованих ауто-механичара

Дан возача и аутомеханичара установљен је 15. јануара 1960. године када је тадашњи председник Југославије Јосип Броз Тито постао почасни члан Савеза возача и аутомеханичара Југославије.

У Удружењу Ауто-сервиси Србије кажу да је мало примера да се млади искрено интересују за занате. Ауто-механичар је, наводе, дефицитарно занимање.

- Нажалост, то је тренд који се дешава са свим занатима - изјавила је за РТС менаџерка УАШ Александра Ђуришић. - Према неким проценама Србији фали између 60 и 70 хиљада квалификованих занатлија. Што се тиче ауто-сервиса тешко је проценити, јер је стање у бранши прилично неуређено. Подаци показују да преко 60 посто ауто-сервиса функционише нелегално и то је и довело до тога да мајстори недостају.

Овај тренд је, објашњава, посебно изражен у малим срединама. Наше колеге истичу да су због постојања великог броја нелегалних сервиса принуђени да спуштају цене својих услуга да би били конкурентни. У мањим градовима има на десетине сервиса који функционишу у гаражама, а само два или три која су легална и то је многе мајсторе отерало из земље. Одлазили су тамо где се занат много више цени и плаћа, рекла је Ђуришић.

У великим срединама попут Београда и Новог Сада ситуација је другачија, ту се добро наплаћује рад и знање, али и даље фали велики број занатлија, додаје Ђуришићева.

Због предрасуда, пре свега, родитеља према занатима, деца све мање уписују техничке и машинске школе.  Последњих 10-20 година је све већи тренд да деца уписују гимназије и школе после којих се одлази на факултете. Са развојем технике и технологије се и деци и родитељима чини да ће боље зарађивати као менаџери, банкари, адвокати... Занатлије су сматране за незналице, за људе који не зарађују пуно, рекла је менаџерка УАШ.

Парадоксално је да је све мање људи који знају да поправљају аутомобиле како треба, а аутомобили су све компликованији и софистициранији, истиче Ђуришић.

Чак и деца која уписују техничке и машинске школе не добијају адекватна знања. Уче на старим моделима, уче о карбураторима који се више не уграђују аутомобиле. Имамо хибридна и електрична возила, а у Србији немамо ниједан образовни профил који школује децу која ће сутра да поправљају ту врсту возила. У Београду су се угасила сва одељења лимара, фарбара”, додаје Ђуришић.

Сервисери су овај проблем препознали и већ годинама указују на њега.

„Сигурно нам фали 10.000 квалификованих мајстора који се баве сервисирањем возила. Чак и да данас сви упишу квалитетан смер и почну да добијају адекватна знања прве резултате можемо да видимо тек за четири године. Зато као удружење покушавамо да подржимо све како би се побољшао тренажни процес у школама. То подржавају и компаније, јер препознају проблем мањака мајстора”, истиче наша саговорница.

Чињеница је да мајстори све више и све боље могу да наплате свој рад и своје знање.

Врло добро се зна ко је добар мајстор не само у малом граду, већ и у великим - каже Ђуришићев. - Добри мајстори у Београду имају плату 1.200-1.300 евра... Наравно, почетници не могу да добију тако велику плату. Али, оне су 70.000, 80.000 динара... Што више мајстори знају, више и зарађују.

Често стари мајстори кажу да су плаћали да би учили занат, а сада деца на пракси примају плату. Тиме желимо да их стимулишемо да се баве овим занимањем и да им покажемо да могу да живе у својој земљи и да лепо живе од овог посла, рекла је Ђуришићева.

Д. Млађеновић