Srbiji nedostaje oko 10.000 kvalifikovanih auto-mehaničara

Dan vozača i automehaničara ustanovljen je 15. januara 1960. godine kada je tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito postao počasni član Saveza vozača i automehaničara Jugoslavije.

U Udruženju Auto-servisi Srbije kažu da je malo primera da se mladi iskreno interesuju za zanate. Auto-mehaničar je, navode, deficitarno zanimanje.

- Nažalost, to je trend koji se dešava sa svim zanatima - izjavila je za RTS menadžerka UAŠ Aleksandra Đurišić. - Prema nekim procenama Srbiji fali između 60 i 70 hiljada kvalifikovanih zanatlija. Što se tiče auto-servisa teško je proceniti, jer je stanje u branši prilično neuređeno. Podaci pokazuju da preko 60 posto auto-servisa funkcioniše nelegalno i to je i dovelo do toga da majstori nedostaju.

Ovaj trend je, objašnjava, posebno izražen u malim sredinama. Naše kolege ističu da su zbog postojanja velikog broja nelegalnih servisa prinuđeni da spuštaju cene svojih usluga da bi bili konkurentni. U manjim gradovima ima na desetine servisa koji funkcionišu u garažama, a samo dva ili tri koja su legalna i to je mnoge majstore oteralo iz zemlje. Odlazili su tamo gde se zanat mnogo više ceni i plaća, rekla je Đurišić.

U velikim sredinama poput Beograda i Novog Sada situacija je drugačija, tu se dobro naplaćuje rad i znanje, ali i dalje fali veliki broj zanatlija, dodaje Đurišićeva.

Zbog predrasuda, pre svega, roditelja prema zanatima, deca sve manje upisuju tehničke i mašinske škole.  Poslednjih 10-20 godina je sve veći trend da deca upisuju gimnazije i škole posle kojih se odlazi na fakultete. Sa razvojem tehnike i tehnologije se i deci i roditeljima čini da će bolje zarađivati kao menadžeri, bankari, advokati... Zanatlije su smatrane za neznalice, za ljude koji ne zarađuju puno, rekla je menadžerka UAŠ.

Paradoksalno je da je sve manje ljudi koji znaju da popravljaju automobile kako treba, a automobili su sve komplikovaniji i sofisticiraniji, ističe Đurišić.

Čak i deca koja upisuju tehničke i mašinske škole ne dobijaju adekvatna znanja. Uče na starim modelima, uče o karburatorima koji se više ne ugrađuju automobile. Imamo hibridna i električna vozila, a u Srbiji nemamo nijedan obrazovni profil koji školuje decu koja će sutra da popravljaju tu vrstu vozila. U Beogradu su se ugasila sva odeljenja limara, farbara”, dodaje Đurišić.

Serviseri su ovaj problem prepoznali i već godinama ukazuju na njega.

„Sigurno nam fali 10.000 kvalifikovanih majstora koji se bave servisiranjem vozila. Čak i da danas svi upišu kvalitetan smer i počnu da dobijaju adekvatna znanja prve rezultate možemo da vidimo tek za četiri godine. Zato kao udruženje pokušavamo da podržimo sve kako bi se poboljšao trenažni proces u školama. To podržavaju i kompanije, jer prepoznaju problem manjaka majstora”, ističe naša sagovornica.

Činjenica je da majstori sve više i sve bolje mogu da naplate svoj rad i svoje znanje.

Vrlo dobro se zna ko je dobar majstor ne samo u malom gradu, već i u velikim - kaže Đurišićev. - Dobri majstori u Beogradu imaju platu 1.200-1.300 evra... Naravno, početnici ne mogu da dobiju tako veliku platu. Ali, one su 70.000, 80.000 dinara... Što više majstori znaju, više i zarađuju.

Često stari majstori kažu da su plaćali da bi učili zanat, a sada deca na praksi primaju platu. Time želimo da ih stimulišemo da se bave ovim zanimanjem i da im pokažemo da mogu da žive u svojoj zemlji i da lepo žive od ovog posla, rekla je Đurišićeva.

D. Mlađenović