Ненад Mилосављевић, фронтмен Галије: Радимо оно о чему смо маштали
БЕОГРАД: Нишка рок група „Галија” плови домаћом сценом већ четири и по деценије али траг који су оставили у популарној музици и низ ванвременских хитова није им умањио ентузијазам. Тако су у години за нама имали низ концертних наступа, од којих је навећи био пред крај минуле године у београдској Комбанк дворани када су своје највеће хитове одсвирали на акустичним инструментима.
Био је то повод да са оснивачем и фронтменом групе Ненадом Милосављевићем осврнемо укратко на историјат овог нишког рок састава.
Од групе „Два лустера”, преко Бум фестивала, Гитаријаде у Зајечару, Суботичког фестивала, до данашњих дана, каква је разлика у рокенролу, у атмосфери и уопште у нашој стварности?
- Огромна је разлика. У међувремену је прошло преко 40 година и не само у музици, него и у свему, у животу, квалитету живота и начину размишљања су се битно ствари промениле, тако да не може се тражити само разлика у музици, него у свему што се дешавало око ње.
Обично су рокерима из сентименталних разлога прве плоче најдраже, а вама?
- Има смисла размишљати о томе, зато што је то заправо почетак, када се заправо дефинитивно опредељујете за једну одређену професију. Сигурно се то деси негде рецимо код прве-друге плоче. Други разлог је што је то обично испуњење тог неког првог сна, на пример, и онда има ту пуно разлога зашто се верује да је то можда најдраже, и јесте најдраже по свему. С друге стране, ти си свестан колика је разлика између оног времена и знања које си имао тад и сад, и нормално да кад из овог угла гледаш, наравно не можеш бити задовољан звуком и неким, да кажем техничким стварима, али то није ни битно, него је најважније то да је заправо урађено нешто о чему смо тада сањали и маштали. Зато је то вероватно и најдража ствар.
Да ли је „Галија” Неша, или је Галија и Кањевац и Роксам и Златковић - сви који су прошли кроз бенд?
- Сви они који су прошли су у ствари „Галија”. Јер „Галија” је била замишљена као једна уметничка радионица у коју је свако ко је креативан и добронамеран и има шта да каже – добродошао. То је тако постављено и од само старта се тако замишљало, тако да су људи долазили и одлазили. Остављали су траг, уграђивали су део себе у једну велику причу звану „Галија” и то је принцип илити модел како би један бенд заправо требало да функционише.
Галија се наслања на традицију, има ту и Шантића и Ћосића и Андрића, као мало који бенд?
- Па нормално је. Пре свега бенд је настао из једне позоришне представе. То је вероватно у старту поставило некакву црту и путоказ којим би требало ићи наредних (ево већ сад тридесет и пет) година, и сасвим је природно да кад се бавиш озбиљно литературом да ћеш, наравно узети и највеће људе, највеће писце, највећа имена, поготово оне који су, бар ја мислим, били на неки начин блиски сензибилитету или идеји која се тог тренутка реализовала. По том принципу смо ми и бирали те људе, односно бирали те песнике. Бирали смо сараднике, бирали смо пуно тога на основу онога шта се хтело у том тренутку рећи, а тема се бира на основу тренутка који нас је обузимао. Јер наша историја, не тако далека, је препуна веома бурних догађања и сасвим је природно да су уметници били ти који су обележавали време и на неки начин одсликавали догађаје да се то никад не заборави, или бар на неки начин коментарисали шта се дешавало, али то је изискивало велики број тих сарадника.
Немања Савић