Соња Колачарић, глумица: Увек гласам за изазове

Поред ње у подели „Круне“ учествују и Горан Бреговић, Рамбо Амадеус, Драган Јовановић, Срђан Жика Тодоровић и многи други, док је за режију задужен Василије Никитовић. Иначе, о самом снимању остварења „Круна”, који ће у проширеној верзији прерасти и у серију, Соња Колачарић каже да је реч о врло узбудљивом делу, не откривајући пуно детаља о самом сету:

- С редитељем Василијем Никитовићем сам већ сарађивала на филму „Четири руже”. Имамо врло занимљив каст и једино што за сад могу рећи да је процес изузетно интензиван и да се сви својски трудимо да направимо нешто на шта ћемо бити поносни, а то није лако и захтева врло изоштрену и вертикалну и хоризонталну поставку стваралачког процеса, као и много, много љубави. Крила смо раширили и верујемо – каже ова глумица чији су повратак глумачкој сцени након филмова „Кљун” и „Нечиста крв” обележиле и серије „Мочвара” и „Државни службеник”.

Иако за сада синопсис настајућег Никитовићевог филма делује тајновито, ипак сазнајемо да ће нас ово остварење вратити у епоху осамдесетих. Наиме, прича прати живот четворо музички надарених вршњака који беже из дома за незбринуту децу, јер управа дома нема разумевања за њихове уметничке склоности. Заплет почиње када упознају Романа, краља музике, који ће им променити животе. Доћи ће на праг великих и славних каријера и популарности, а у самом финалу ће схватити да им је једино што им је преостало, у ствари оно што су били једни другима у детињству. Екипа филма „Круна” је поједине сцене снимала у околини Зрењанина, тачније на живописним пределима Царске баре и оближњег ресторана, где смо у паузи снимања ексклузивно за ТВ магазин разговарали са Соњом Колачарић, не само о овом филму/серији, него и о другим успешним сегментима досадашње каријере ове лепе глумице. 

Рођени сте, симболично, на дан кад је умро председник Југославије Јосип Броз Тито. Кад  помињемо њега, неминовна је асоцијација на Југославију. Памтите ли ви бившу државу?

- Била сам мала кад се догодио распад Југославије. Недовољно освешћена и још увек под заштитом родитеља да бих осетила неку промену. Памтим само да је у једном тренутку почело да се говори доста о рату и потезале се теме о питању ко је за шта крив. Што се мене тиче, ја сам још дуго после деведесетих имала јаку родитељску заштиту и обилато се „гребала“ о мамину потребу да ми пружи осећај спокојства.

Ваш деби на великом платну је био у „Белом оделу”, па преко филмова „1 на 1”, „Чарлстона за Огњенку” и култног „Мртав-ладан”. Кренуло је стреловито. Да ли вам је то био терет као младој глумици, или сте одмах с уживањем ишли из улоге у улогу?

- Није ми био терет. Уживала сам. Уживала сам у томе што су ми се улоге нудиле, уместо да сам ја морала да их јурим. То је и даље ексклузиван  бенефит за младог глумца, и на томе сам и те како захвална. Увек сам волела да радим, никад ми ништа није било тешко, тако је било и остало. Чак ми се чини да сада још и више волим да радим него у младости, јер сам се ослободила свих страхова везаних за евентуални неуспех, а такође сам свеснија привилегије коју ова игра коју ми зовемо посао доноси. Оно што осећам су слобода и захвалност, и ти осећаји ме често буквално преплављују.

Неизбежан је и осврт на серију „Оно као љубав” где се фактички радња целе серије врти око вас. Да ли је тако и у животу, то јест доживљавате ли себе као фаталну?

- Умем да будем заводљива.

Једно време сте одсуствовали са малих и великих екрана. Ваше одсуство се и те како осетило, јер је мало глумица тог профила код нас. Слажете ли се?

- Ја на то питање не могу никако да одговорим, заиста. Ја себе посматрам изнутра, а не споља, и уопште не могу да се убацим у перспективу која се од мене захтева да бих дала било какав одговор на ово питање.

У последње време много се снима. Може ли се закључити да је домаћа кинематографија коначно изашла из клишеа стереотипних женских ликова. Данас су жене битни носиоци радње, за разлику од прошлог времена?

- Рецимо да је тако. Чињеница је да је цео свет ушао у зону феминизма, што, као и свака револуција, има своје позитивне и негативне стране. Женама се даје све више простора у разним сферама, али још увек нисмо дошли до тачке да се жена може баш, како бих рекла, разумети. То је, сматрам, због тога сто су жене до одређених граница и саме себи мистерија. Феноменолошки посматрано, де факто улазимо у једну турбулентну и узбудљиву еру постојања и сам Бог зна где ће нас то даље одвести. А и зашто да не? Комфор је велики непријатељ позитивне динамике. Ја увек гласам за изазове.

У „Државном службенику” били сте Милица Врањеш, љубавница главног протагонисте и уједно његова достављачица информација. Како сад доживљавате ту улогу и са филмске и са етичке стране као захвалну или незахвалну?

- Мени се допада та улога. Била ми је прилично изазовна и релативно слојевита, иако врло споредна. Заиста сам волела да играм ту Милицу, поготово ми је било интересантно то што сам имала врло глумачки захтевне сцене на енглеском језику. Искрено, и даље се надам да ће лик Милице имати свој повратак у серију Државни службеник, јер то је било једно лепо и забавно искуство.

Немања Савић