Sonja Kolačarić, glumica: Uvek glasam za izazove

Pored nje u podeli „Krune“ učestvuju i Goran Bregović, Rambo Amadeus, Dragan Jovanović, Srđan Žika Todorović i mnogi drugi, dok je za režiju zadužen Vasilije Nikitović. Inače, o samom snimanju ostvarenja „Kruna”, koji će u proširenoj verziji prerasti i u seriju, Sonja Kolačarić kaže da je reč o vrlo uzbudljivom delu, ne otkrivajući puno detalja o samom setu:

- S rediteljem Vasilijem Nikitovićem sam već sarađivala na filmu „Četiri ruže”. Imamo vrlo zanimljiv kast i jedino što za sad mogu reći da je proces izuzetno intenzivan i da se svi svojski trudimo da napravimo nešto na šta ćemo biti ponosni, a to nije lako i zahteva vrlo izoštrenu i vertikalnu i horizontalnu postavku stvaralačkog procesa, kao i mnogo, mnogo ljubavi. Krila smo raširili i verujemo – kaže ova glumica čiji su povratak glumačkoj sceni nakon filmova „Kljun” i „Nečista krv” obeležile i serije „Močvara” i „Državni službenik”.

Iako za sada sinopsis nastajućeg Nikitovićevog filma deluje tajnovito, ipak saznajemo da će nas ovo ostvarenje vratiti u epohu osamdesetih. Naime, priča prati život četvoro muzički nadarenih vršnjaka koji beže iz doma za nezbrinutu decu, jer uprava doma nema razumevanja za njihove umetničke sklonosti. Zaplet počinje kada upoznaju Romana, kralja muzike, koji će im promeniti živote. Doći će na prag velikih i slavnih karijera i popularnosti, a u samom finalu će shvatiti da im je jedino što im je preostalo, u stvari ono što su bili jedni drugima u detinjstvu. Ekipa filma „Kruna” je pojedine scene snimala u okolini Zrenjanina, tačnije na živopisnim predelima Carske bare i obližnjeg restorana, gde smo u pauzi snimanja ekskluzivno za TV magazin razgovarali sa Sonjom Kolačarić, ne samo o ovom filmu/seriji, nego i o drugim uspešnim segmentima dosadašnje karijere ove lepe glumice. 

Rođeni ste, simbolično, na dan kad je umro predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito. Kad  pominjemo njega, neminovna je asocijacija na Jugoslaviju. Pamtite li vi bivšu državu?

- Bila sam mala kad se dogodio raspad Jugoslavije. Nedovoljno osvešćena i još uvek pod zaštitom roditelja da bih osetila neku promenu. Pamtim samo da je u jednom trenutku počelo da se govori dosta o ratu i potezale se teme o pitanju ko je za šta kriv. Što se mene tiče, ja sam još dugo posle devedesetih imala jaku roditeljsku zaštitu i obilato se „grebala“ o maminu potrebu da mi pruži osećaj spokojstva.

Vaš debi na velikom platnu je bio u „Belom odelu”, pa preko filmova „1 na 1”, „Čarlstona za Ognjenku” i kultnog „Mrtav-ladan”. Krenulo je strelovito. Da li vam je to bio teret kao mladoj glumici, ili ste odmah s uživanjem išli iz uloge u ulogu?

- Nije mi bio teret. Uživala sam. Uživala sam u tome što su mi se uloge nudile, umesto da sam ja morala da ih jurim. To je i dalje ekskluzivan  benefit za mladog glumca, i na tome sam i te kako zahvalna. Uvek sam volela da radim, nikad mi ništa nije bilo teško, tako je bilo i ostalo. Čak mi se čini da sada još i više volim da radim nego u mladosti, jer sam se oslobodila svih strahova vezanih za eventualni neuspeh, a takođe sam svesnija privilegije koju ova igra koju mi zovemo posao donosi. Ono što osećam su sloboda i zahvalnost, i ti osećaji me često bukvalno preplavljuju.

Neizbežan je i osvrt na seriju „Ono kao ljubav” gde se faktički radnja cele serije vrti oko vas. Da li je tako i u životu, to jest doživljavate li sebe kao fatalnu?

- Umem da budem zavodljiva.

Jedno vreme ste odsustvovali sa malih i velikih ekrana. Vaše odsustvo se i te kako osetilo, jer je malo glumica tog profila kod nas. Slažete li se?

- Ja na to pitanje ne mogu nikako da odgovorim, zaista. Ja sebe posmatram iznutra, a ne spolja, i uopšte ne mogu da se ubacim u perspektivu koja se od mene zahteva da bih dala bilo kakav odgovor na ovo pitanje.

U poslednje vreme mnogo se snima. Može li se zaključiti da je domaća kinematografija konačno izašla iz klišea stereotipnih ženskih likova. Danas su žene bitni nosioci radnje, za razliku od prošlog vremena?

- Recimo da je tako. Činjenica je da je ceo svet ušao u zonu feminizma, što, kao i svaka revolucija, ima svoje pozitivne i negativne strane. Ženama se daje sve više prostora u raznim sferama, ali još uvek nismo došli do tačke da se žena može baš, kako bih rekla, razumeti. To je, smatram, zbog toga sto su žene do određenih granica i same sebi misterija. Fenomenološki posmatrano, de fakto ulazimo u jednu turbulentnu i uzbudljivu eru postojanja i sam Bog zna gde će nas to dalje odvesti. A i zašto da ne? Komfor je veliki neprijatelj pozitivne dinamike. Ja uvek glasam za izazove.

U „Državnom službeniku” bili ste Milica Vranješ, ljubavnica glavnog protagoniste i ujedno njegova dostavljačica informacija. Kako sad doživljavate tu ulogu i sa filmske i sa etičke strane kao zahvalnu ili nezahvalnu?

- Meni se dopada ta uloga. Bila mi je prilično izazovna i relativno slojevita, iako vrlo sporedna. Zaista sam volela da igram tu Milicu, pogotovo mi je bilo interesantno to što sam imala vrlo glumački zahtevne scene na engleskom jeziku. Iskreno, i dalje se nadam da će lik Milice imati svoj povratak u seriju Državni službenik, jer to je bilo jedno lepo i zabavno iskustvo.

Nemanja Savić