Сремачка Ана Франк дочекала оца из рата, али дневнике није спасила

Бака Миланкина сећања на Други светски рат који је почео када је она имала 10 година - кристално су чиста. „Мој брат је имао 16 година када се пријавио у партизане. Живели смо у суседном Нерадину. Отац је био у заробљеништу у Немачкој у Минхену где је радио код једног Швабе на имању. Газда га је увече возио на спавање у логор и ујутро долазио опет по њега, био је јако добар према њему. Отац је био јако спретан са коњима и био им је од велике користи!”, прича Миланка која се девојачки презивала Јанковић.

„Мој брат Душко је од 16 година био у партизанима исто као и стриц Андрија и тетка Живка. Мој отац је писао редовно из Немачке, мама није била писмена. Пита отац где су му син, брат и сестра. А они су отишли код деда Лаке који је имао кућу ту у шуми где је живео са својом женом Рускињом Ленком!”, прича бака Миланка и а ја се сетих натписа „Рускиња Ленка” на спомен-плочи са именима жртава рата о којој сам писао прошле недеље. Ову жену су усташе заклале ту поред потока и одсекли јој главу. „Био је ту некад крст поред потока на месту где је убијена. Сад на жалост нема ништа. Она је викала: Живио друг Тито, живио Стаљин! - док су је убијали. Код нас су биле најопасније усташе из Сремских Карловаца и Немци из Руме и Путинаца! Једну другу партизанку убили су горе изнад села у шуми и одсекли јој груди!”, сећа се Миланка.

Немој сине да журиш!

„Волела сам мог оца, никад ми шамар није ударио. Мама јесте, али тата није никад! 1954. сам се удала за Максима који је био четири године млађи. Рођена сестра моје маме је била маћеха мог мужа па смо се тако упознали. Тако су нас склепали иначе се ја не би за њега удала!”, прича корз смех Миланка и додаје: „Отац ми је стално говорио: Немој сине да журиш! Ако си срећна наживићеш, ако ниси срећна - напатићеш! Муж ми је умро 1989. - већ 33 године сам удовица. Изродили смо три ћерке, једна, Илијина мајка, је умрла”.

Унук Илија се придружује разговору, бака Миланка га љуби а ја размишљам како је њеној дуговечности и поред тешког живота са мужем допринела велика љубав њеног оца у детињству али и деце и унука у старости! Остављам Миланку за столом поред ђерма и одлазим да обиђем манастир пре него што падне мрак. По повратку затичем бака Миланку десетак метара даље од места на којем сам је оставио, на клупи испред своје куће: „Ноћу, кад не могу да заспем, бројим свашта. Бројим колико нас је остало у селу, бројим године, бројим дане и сате...”

Моја саговорница је као девојчица током целог Другог светског рата водила дневнике који би да су сачувани били драгоцено сведочанство тог времена. Међутим, Миланкин муж, који је као и многи мушкарци у овим крајевима волео да попије, запалио је дневнике. „Био је љубоморан на мене!”, објашњава кроз смех Миланка и каже да јој је ипак жао што те записе није оставила својим унуцима.

Хроника гробља на пропланку

„Пусти сузу бисерову на ледену раку ову. Мирно стани па уздахни ако имаш срца жива јер Иванки и Мирјани љубав, радост ту почива!”, стихови су на споменику Златана Павловића који је 1967. трагично погинуо у својој 43. години.

Гробље у Гргетегу на које ме је упутила бака Миланка, налази се на једном пропланку на изласку из села у правцу Крушедола. Са свих страна окружено је шумарком. Недалеко од Златановог гроба налази се и споменик породице Пушић. Ту је и слика Миланке Пушић. Испод слике је година рођена 1931. Овде се није догодила чувена „српска миленијумска буба” као на многим гробовима где су покојници за живота себи подизали споменике на којима је као година смрти писала 19... али пошто су поживели и после 2000. каменоресци су морали да „интервенишу”.

Размишљам како је као и на оној плочи са почетка текста - у овом селу много више гробова него кућа и како је могуће да село које је на мање од сат времена удаљено и од Београда и од Новог Сада, у савршеној природи Фрушке горе, са културном и историјском баштином првог реда - одумире и нестаје пред нашим очима.

„Иако сам завршила само четири разреда школе, писање ми је јако добро ишло, писала сам где сам стигла, на старе новине, крпе... Водила сам дневнике током целог рата. Читала сам чак и партизанске новине које су нам повремено доносили. Више пута смо бежали у шуму кад су усташе и Немци палили село. Живели смо у шуми, јели шипак кад смо га нашли, пужеве, печурке... Некад смо се склањали и у Шатринце где је био наш најстарији ујак!”, прича бака Миланка.

Сећа се једног догађаја из рата: „Једне ноћи брат је ишао у у пољски клозет и усташе и Немци су на улици чули да неког има у дворишту. Развалили су капију и ушли у двориште. Један Шваба из Путинаца је чучнуо поред мене и рекао: Мала, шта хоћеш да ти чика купи, хоћеш чоколаду, само нам реци где ти се тата крије, јел у партизанима? А остали стоје са пушкама на готовс, да нас све побију! А ја му кажем: Ајде да ти покажем ди је мој тата! Мама је побелела. Узела сам Швабу да руку и повела га у кухињу. На врху штелаже налазила се кутија од ципела са татиним сачуваним писимима из Немачке! Рекла сам му: Ево, ту је мој тата! У Немачкој! И тако сам спасила све укућане!”, прича Миланка. Каже да је и тај догађај описала у својим дневницима који, на жалост нису преживели рат.

Као да је данас било сећа се дана када се отац 1945. вратио из заробљеништва: „На бунару сам вукла воду и видим долази један човек, ишао је пешке од Руме. Трчим матери са кантом воде у руци и вичем: Мајко, ево иде један човек, вуче нешто, сагнуо се до земље! Можда је робар! Нас децу су плашили са робарима, говорили су да ће нас однети! Мама га је препознала. Он пита: Јел то моја Миланка! Каже: Ја сам твој тата! А ја њему: Мој тата је у Немачкој, ниси ти мој тата! Онда смо сви почели да плачемо!”

Миланка се сећа како је после ишла код свог ујака у Шатринце и ту код Шатриначког језера угледала оног попиначког Швабу из дворишта. Неким чудом он је после рата остао у Срему: „И он је мене препознао и сутрадан је дошао код ујака и донео ми чоколаду коју ми је обећао оне ноћи!”

Роберт Чобан