Мобилни телефони: Зависност која родитељима није увек уочљива

У јучерашњој посети ОШ „Свети Сава” у Руменки, специјалиста здравствене психологије из поменутог саветовалишта Мирјана Николић објаснила је да се идеја појавила током индивидуалног рада са децом.

– Деца све више неконтролисано користе мобилне телефоне, а родитељи то често не примећују, нити знају које мреже, односно сајтове, посећују, иако долазе код нас са проблемима – каже Мирјана Николић, додајући као примере лошу концентрацију, проблеме са учењем и спавањем итд. – А када мало дубље загребемо по површини, видимо да се увелико развила зависност, која укључује све остале ризичне ситуације у које могу да упадну.

Деца су била врло активна на предавању, а упозната су како са користима, тако и са ризицима и опасностима које вребају, уколико претерано користе мобилне телефоне.

– Причали смо и о дигиталном насиљу, и о томе да су деца која постављају различите сцене насиља, или их лично снимају, такође одговорна уколико то деле даље, те учествују у било каквим видовима омаловажавања и вређања – рекла је наша саговорница, додавши да им је скренута и пажња на то да би мобилне телефоне требало да користе на одговоран начин, у едукативне сврхе, и што мање, у току дана.

Десетогодишњи Вања Радановић, који иде у четврти разред, казао нам је да користи мобилни телефон, али има и инсталирану апликацију „Family линк”, преко које му тата ограничи време на сат и по. Чак му је и то, каже, много, те не искористи увек ни то дозвољено време.

– Највише волим да се дописујем са другарима, а на овом предавању сам данас доста тога научио – прича Вања Радановић. – Истакао бих чињеницу да не треба да се дописујем са непознатим људима, већ одмах да их блокирам. Паметан избор је не прихватати изазове који ми дођу на апликације, а уколико неко нешто постави о мени, треба то да игноришем. Тренирам, иначе, кошарку већ пет година и супер ми иде.

Његова другарица из клупе Нађа Молнар тврди да свега сат времена проводи на свом мобилном уређају, и то тек након што заврши са свим својим обавезама.

– Школа и фолклор су ми број један, а пред спавање или када се вратим из школе и урадим домаћи, узмем мало телефон, и то највише да играм игрице – рекла је Нађа. – Сада највише играм „Парк речи”, занимљива ми је јер вежбам ум, учи ме да склапам неке нове речи, за које тек тада схватим шта значе, и упознајем се са новим појмовима. На предавању смо причали о свему, између осталог и о томе да не треба да проводимо цео дан на телефону, јер нећемо имати добар успех у школи, бићемо агресивни и развијати лоше особине. Знала сам и раније да постоји, рецимо, игра „Плави кит”, који кружи међу мојим вршњацима, и да је то лоша ствар.

Како је објаснила, то је игрица у којој један човек поставља питања деци о њима самима и сугестијом их тера на самоубиство. Зато никада није хтела ни из знатижеље да отвори и види о чему се ради, а иначе не користи Тик ток, нити сличне друштвене мреже. После предавања ће свакако бити опрезнија док сурфује интернетом.

Пројекат се реализује уз подршку Градске управе за здравство.

        И. Бакмаз