Mobilni telefoni: Zavisnost koja roditeljima nije uvek uočljiva

U jučerašnjoj poseti OŠ „Sveti Sava” u Rumenki, specijalista zdravstvene psihologije iz pomenutog savetovališta Mirjana Nikolić objasnila je da se ideja pojavila tokom individualnog rada sa decom.

– Deca sve više nekontrolisano koriste mobilne telefone, a roditelji to često ne primećuju, niti znaju koje mreže, odnosno sajtove, posećuju, iako dolaze kod nas sa problemima – kaže Mirjana Nikolić, dodajući kao primere lošu koncentraciju, probleme sa učenjem i spavanjem itd. – A kada malo dublje zagrebemo po površini, vidimo da se uveliko razvila zavisnost, koja uključuje sve ostale rizične situacije u koje mogu da upadnu.

Deca su bila vrlo aktivna na predavanju, a upoznata su kako sa koristima, tako i sa rizicima i opasnostima koje vrebaju, ukoliko preterano koriste mobilne telefone.

– Pričali smo i o digitalnom nasilju, i o tome da su deca koja postavljaju različite scene nasilja, ili ih lično snimaju, takođe odgovorna ukoliko to dele dalje, te učestvuju u bilo kakvim vidovima omalovažavanja i vređanja – rekla je naša sagovornica, dodavši da im je skrenuta i pažnja na to da bi mobilne telefone trebalo da koriste na odgovoran način, u edukativne svrhe, i što manje, u toku dana.

Desetogodišnji Vanja Radanović, koji ide u četvrti razred, kazao nam je da koristi mobilni telefon, ali ima i instaliranu aplikaciju „Family link”, preko koje mu tata ograniči vreme na sat i po. Čak mu je i to, kaže, mnogo, te ne iskoristi uvek ni to dozvoljeno vreme.

– Najviše volim da se dopisujem sa drugarima, a na ovom predavanju sam danas dosta toga naučio – priča Vanja Radanović. – Istakao bih činjenicu da ne treba da se dopisujem sa nepoznatim ljudima, već odmah da ih blokiram. Pametan izbor je ne prihvatati izazove koji mi dođu na aplikacije, a ukoliko neko nešto postavi o meni, treba to da ignorišem. Treniram, inače, košarku već pet godina i super mi ide.

Njegova drugarica iz klupe Nađa Molnar tvrdi da svega sat vremena provodi na svom mobilnom uređaju, i to tek nakon što završi sa svim svojim obavezama.

– Škola i folklor su mi broj jedan, a pred spavanje ili kada se vratim iz škole i uradim domaći, uzmem malo telefon, i to najviše da igram igrice – rekla je Nađa. – Sada najviše igram „Park reči”, zanimljiva mi je jer vežbam um, uči me da sklapam neke nove reči, za koje tek tada shvatim šta znače, i upoznajem se sa novim pojmovima. Na predavanju smo pričali o svemu, između ostalog i o tome da ne treba da provodimo ceo dan na telefonu, jer nećemo imati dobar uspeh u školi, bićemo agresivni i razvijati loše osobine. Znala sam i ranije da postoji, recimo, igra „Plavi kit”, koji kruži među mojim vršnjacima, i da je to loša stvar.

Kako je objasnila, to je igrica u kojoj jedan čovek postavlja pitanja deci o njima samima i sugestijom ih tera na samoubistvo. Zato nikada nije htela ni iz znatiželje da otvori i vidi o čemu se radi, a inače ne koristi Tik tok, niti slične društvene mreže. Posle predavanja će svakako biti opreznija dok surfuje internetom.

Projekat se realizuje uz podršku Gradske uprave za zdravstvo.

        I. Bakmaz