Нови талас словеначких уметника на Фестивалу "Дезире"

Глумац из представе Марко Мандић образложио је да је то зато што је зграда Народног позоришта у Суботици још увек затворена, а представа „Соло“, осим што тематизује „крај света, па и позоришта“, тематизује и просторе у којима се изводи.

- Нина Рајић Крањац је феноменална код нас у Словенији, а и шире. Позвала је четворо глумаца да радимо са њом, да је водимо кроз процес, јер је желела само она да наступа у соло пројекту о њој, о театру, о нашој садашњости, о свим проблемима који се тичу нас људи а и нас који се бавимо уметношћу – објаснио је Мандић представу „Соло“, која је четири и по сата у недељу држала пажњу и мамила осмехе на лице великог дела суботичке публике на Фестивалу „Дезире“. - Сконтали смо брзо да ћемо суделовати и ми. Желела је окренути позицију редитељ – извођач/ перформер, да ми као глумци њој редитељки одређујемо ствари, смишљамо концепте и доносимо одлуке. На крају, радимо све колективно. Потпитање представе „Соло“ је и то шта ми стално сви тражимо соло, соло, соло, зашто нам је битно то ја, ја, ја, а некако је све заједничко, иако је то јавно сведено на приватно и на приватизацију. 

Марко Мандић који је и од раније познат суботичкој публици кроз радове са „Виа негативом“ и Бојаном Јаблановцем поред тога зашто је за сваку изведбу живе и интерактивне представе „Соло“ битан фрее jazz и импровизација, открио је и то зашто се у представи спомиње музичар и композитор  Томаж Гром, који је на „Дезиреу“ учествовао као дизајнер звука и звучне интервенције у представи „О, како уобичајено“ Катје Легин и Бојане Робинсон (Студио за разискаво уметности игре, Љубљана). Гром је спалио контрабас у знак протеста против режима Јанеза Јанше испред Цанкарјевог дома у Љубљани, а у потпису објављене фотографије тог чина није било његовог имена, па су се у представи „Соло“ питали и то колико је данас битно дело, а колико се конкретна особа брзо брише из памћења. 

Органски са публиком

- „Но филтер“ људи стављају када мисле да су супер. Ето, ми мислимо да смо супер! – прокоментарисао је овогодишњи слоган још на отварању Андраш Урбан, директор Позоришта „Деже Костолањи“ које 14. пут организује Фестивал „Дезире“. – Суботица је град који живи овај фестивал, углавном без улепшавања и лажи. Чисто је базиран на људској комуникацији. Без машинерије шоу бизниса. Чим се одреди датум фестивала, већ се резервишу карте. „Дезире“ постоји органски са својом публиком и за многе је важан, као и за нас из „Костолањија“. Надам се да ће то да се одрази и на друге, који га подржавају финансијски. Сва средств смо ове године уложили у људе и програме, без маркетинга. Бавимо се савременим театром, који се бави животом и проблемима човека данашњег света. Тражимо форме које могу да комуницирају у савременом контексту.

Још један стари зналац суботичке публике, глумац Вито Вајс, сада се представио и као редитељ, односно комплетан аутор и актер представе „Лоше друштво“ (Копродукција „Нове поште“, Љубљана и „Момента“, Марибор). Он је похвалио публику Фетсивала „Дезире“ као ретко пажљиву и публику где осећа љубав према позоришту, а у представи јој је, симболички говорећи „окренуо леђа“ и играо се сам са собом, јер је представа настала као део креативног процеса који је настајао и у време изолације под пандемијским карантином у вези са појавом вируса корона.  

- Ово ми је била пета представа, четврти пут на Фестивалу „Дезире“. Увек се добро осећам овде, супер је публика, лепо схвата представе – изјавио је Вајс.  Од окотбра 2020. до маја 2021. била су затворена пзоришта, а ја сам радио неки соло, имао сам 24/ 7 и настала је представа из ничега. Није било публике, само је ту био материјал. Процес је био тежак, пошто сам био сам, а онда је стварно борба са тим како да се ради, колико дуго да трају неке ствари, колико је тиха представа, а колико ти све чујеш негде у стомаку. Каткад смо себи најбоље и најгоре друштво. Све су то питања која можемо да истражујемо. С моје стране, ово је за мене било нешто потпуно другачије. Представа ми је битна, јер сам изашао из зоне сигурности.  

Поред уметника из Словеније, овогодишњи програм Фестивала „Дезире“ је и у знаку Студија „К“, позоришта из Будимпеште у којем ради драматуршкиња Ката Ђармати, некадашња уметничка директорка Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз и Народног позоришта/ Непсинхаз Суботица. Студио „К“ је гостовао са представама „Катица из Хајлброна“ Хајнриха фон Клајста и „Нерон“ Јудит Гараи, обе у режији Матеа Хеђмегија, који има препознатљив ауторски печат у Мађарској. На питање по чему се разликује њен садашњи ангажман од оног који је имала раније, Ката Ђармати је одговорила:

- Разлика је у томе што је Студио „К“ једно мало независно позориште. Ове године смо славили 50 година постојања. Имамо широк репертоар, а мали глумачки анасмбл. Глумци су нам заправо и техничари и они постављају представе на сцену, што је огромна разлика у односу на институционалне куће у којима сам до сад радила. Радимо у малој згради у којој нисмо власници, али се тако осећамо, јер смо сами дужни за све обавезе. И то је огромна разлика. Имамо два профила, театар за одрасле и луткарско позориште. Наши глумци су свестрани. Играмо и класична дела и савремене тестове. Играмо и бурлеску, а и текстове који су заједнички рад. Тако функционишемо.

  И. Бурић