Novi talas slovenačkih umetnika na Festivalu "Dezire"
U nedelju je subotičko pozorište, tačnije scena bioskopa „Jadran“, osvanulo zabarikadirano trakom. Već je među lokalnim stanovništvom krenuo da kruži vic kako je i ono počelo da se ruši, da bi se ustanovilo da je to deo scenografije Urše Vidic za predstavu „Solo“ Nine Rajić Kranjac, u produkciji organizacije „Nova pošta“ iz Slovenije, koja je izvedena na Festivalu „Dezire“ Pozorišta „Deže Kostolanji“.
Glumac iz predstave Marko Mandić obrazložio je da je to zato što je zgrada Narodnog pozorišta u Subotici još uvek zatvorena, a predstava „Solo“, osim što tematizuje „kraj sveta, pa i pozorišta“, tematizuje i prostore u kojima se izvodi.
- Nina Rajić Kranjac je fenomenalna kod nas u Sloveniji, a i šire. Pozvala je četvoro glumaca da radimo sa njom, da je vodimo kroz proces, jer je želela samo ona da nastupa u solo projektu o njoj, o teatru, o našoj sadašnjosti, o svim problemima koji se tiču nas ljudi a i nas koji se bavimo umetnošću – objasnio je Mandić predstavu „Solo“, koja je četiri i po sata u nedelju držala pažnju i mamila osmehe na lice velikog dela subotičke publike na Festivalu „Dezire“. - Skontali smo brzo da ćemo sudelovati i mi. Želela je okrenuti poziciju reditelj – izvođač/ performer, da mi kao glumci njoj rediteljki određujemo stvari, smišljamo koncepte i donosimo odluke. Na kraju, radimo sve kolektivno. Potpitanje predstave „Solo“ je i to šta mi stalno svi tražimo solo, solo, solo, zašto nam je bitno to ja, ja, ja, a nekako je sve zajedničko, iako je to javno svedeno na privatno i na privatizaciju.
Marko Mandić koji je i od ranije poznat subotičkoj publici kroz radove sa „Via negativom“ i Bojanom Jablanovcem pored toga zašto je za svaku izvedbu žive i interaktivne predstave „Solo“ bitan free jazz i improvizacija, otkrio je i to zašto se u predstavi spominje muzičar i kompozitor Tomaž Grom, koji je na „Dezireu“ učestvovao kao dizajner zvuka i zvučne intervencije u predstavi „O, kako uobičajeno“ Katje Legin i Bojane Robinson (Studio za raziskavo umetnosti igre, Ljubljana). Grom je spalio kontrabas u znak protesta protiv režima Janeza Janše ispred Cankarjevog doma u Ljubljani, a u potpisu objavljene fotografije tog čina nije bilo njegovog imena, pa su se u predstavi „Solo“ pitali i to koliko je danas bitno delo, a koliko se konkretna osoba brzo briše iz pamćenja.
Organski sa publikom
- „No filter“ ljudi stavljaju kada misle da su super. Eto, mi mislimo da smo super! – prokomentarisao je ovogodišnji slogan još na otvaranju Andraš Urban, direktor Pozorišta „Deže Kostolanji“ koje 14. put organizuje Festival „Dezire“. – Subotica je grad koji živi ovaj festival, uglavnom bez ulepšavanja i laži. Čisto je baziran na ljudskoj komunikaciji. Bez mašinerije šou biznisa. Čim se odredi datum festivala, već se rezervišu karte. „Dezire“ postoji organski sa svojom publikom i za mnoge je važan, kao i za nas iz „Kostolanjija“. Nadam se da će to da se odrazi i na druge, koji ga podržavaju finansijski. Sva sredstv smo ove godine uložili u ljude i programe, bez marketinga. Bavimo se savremenim teatrom, koji se bavi životom i problemima čoveka današnjeg sveta. Tražimo forme koje mogu da komuniciraju u savremenom kontekstu.
Još jedan stari znalac subotičke publike, glumac Vito Vajs, sada se predstavio i kao reditelj, odnosno kompletan autor i akter predstave „Loše društvo“ (Koprodukcija „Nove pošte“, Ljubljana i „Momenta“, Maribor). On je pohvalio publiku Fetsivala „Dezire“ kao retko pažljivu i publiku gde oseća ljubav prema pozorištu, a u predstavi joj je, simbolički govoreći „okrenuo leđa“ i igrao se sam sa sobom, jer je predstava nastala kao deo kreativnog procesa koji je nastajao i u vreme izolacije pod pandemijskim karantinom u vezi sa pojavom virusa korona.
- Ovo mi je bila peta predstava, četvrti put na Festivalu „Dezire“. Uvek se dobro osećam ovde, super je publika, lepo shvata predstave – izjavio je Vajs. Od okotbra 2020. do maja 2021. bila su zatvorena pzorišta, a ja sam radio neki solo, imao sam 24/ 7 i nastala je predstava iz ničega. Nije bilo publike, samo je tu bio materijal. Proces je bio težak, pošto sam bio sam, a onda je stvarno borba sa tim kako da se radi, koliko dugo da traju neke stvari, koliko je tiha predstava, a koliko ti sve čuješ negde u stomaku. Katkad smo sebi najbolje i najgore društvo. Sve su to pitanja koja možemo da istražujemo. S moje strane, ovo je za mene bilo nešto potpuno drugačije. Predstava mi je bitna, jer sam izašao iz zone sigurnosti.
Pored umetnika iz Slovenije, ovogodišnji program Festivala „Dezire“ je i u znaku Studija „K“, pozorišta iz Budimpešte u kojem radi dramaturškinja Kata Đarmati, nekadašnja umetnička direktorka Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz i Narodnog pozorišta/ Nepsinhaz Subotica. Studio „K“ je gostovao sa predstavama „Katica iz Hajlbrona“ Hajnriha fon Klajsta i „Neron“ Judit Garai, obe u režiji Matea Heđmegija, koji ima prepoznatljiv autorski pečat u Mađarskoj. Na pitanje po čemu se razlikuje njen sadašnji angažman od onog koji je imala ranije, Kata Đarmati je odgovorila:
- Razlika je u tome što je Studio „K“ jedno malo nezavisno pozorište. Ove godine smo slavili 50 godina postojanja. Imamo širok repertoar, a mali glumački anasmbl. Glumci su nam zapravo i tehničari i oni postavljaju predstave na scenu, što je ogromna razlika u odnosu na institucionalne kuće u kojima sam do sad radila. Radimo u maloj zgradi u kojoj nismo vlasnici, ali se tako osećamo, jer smo sami dužni za sve obaveze. I to je ogromna razlika. Imamo dva profila, teatar za odrasle i lutkarsko pozorište. Naši glumci su svestrani. Igramo i klasična dela i savremene testove. Igramo i burlesku, a i tekstove koji su zajednički rad. Tako funkcionišemo.
I. Burić