Једанаест српских сорти потпуно непознате светској енологији

Генетички су анализирана 163 узорка из виногорја Србије. Идентификовано је укупно 60 различитих генотипова/сорти, од којих су 49 познате локалне или регионалне сорте, док је 11 потпуно непознато и не постоји ни у једној доступној међународној бази података.

– Генерални закључак јесте да је испитивањем обухваћен мали број узорака у односу на друге земље, али чак и на тако малом узорку резултати су показали да је пронађено на нашем подручју нешто од винове лозе што не постоји другде у свету и што је неидентификовано до сада, што упућује на то да су неопходна додатна истраживања да бисмо могли да их идентификујемо на молекуларном нивоу – каже научни сарадник на Природно-математичком факултету у Новом Саду  др Милица Рат. – Приликом узорковања ДНК из винових лоза, секвенце ДНК које су добијене на тај начин, прво су упоређиване са базама ДНК које постоје у свету. За велики број анализираних сорти смо добили потврду које су то сорте, за неке ко су им родитељи, док је за неке утврђено да иако се код нас називају одређеним именом, у региону постоје под неким другим називом. Из тога произилази да морамо да се позабавимо израдом базе синонима винових лоза. Интересантно је сазнање до ког се дошло током истраживања о сорти, која је узоркована у западној Србији, у манастиру Рача код Бајине Баште, а која се не поклапа ни са једном за коју постоје подаци у бази у другим државама. Не зна се која је сорта у питању и то је додатно интригантно.

Милица Рат напомиње да је овај пројекат, чији су досадашњи резултати представљени у Српској академији наука и уметности у Београду крајем септембра, показао да Србији недостаје национална база података винових лоза са генетичким профилима сваке од њих и да је неопходно да се она направи.

Током пројекта у истраживање је укључен и материјал из Волнијевог хербаријума, који се чува у Карловачкој гимназији, тачније узорци пресованих листова и гроздова винових лоза старих више од две стотине година.

– Када је проф. др Хозе Мигуел Мартинез Запатер са Универзитета Ла Риоха у Шпанији, где су анализирани узорци током пројекта,  први пут у септембру 2020. посетио Карловце, изразио је сумњу у то да се из материјала из Волнијевог хербаријума могу изоловати ДНК – прича Милица Рат. –  Током пројекта успели смо да узмемо материјал из 75 узорака који се налазе у хербаријуму и то су веома мали делови листа. Трудила сам се да узмем делове листа који су временом отпали јер се тиме не оштећује њихова структура, која нам је неопходна и за очување колекције и за друга испитивања. Материјал из Србије је директно послат, што је било добро, у специјализовану лабораторију која се бави истраживањем старе ДНК у Тубингену у Немачкој. Када се узме узорак из хербаријума, узме се све што живи на тој биљци, а то подразумева и разне бактерије и можда неке патогене организме. Зато је било важно да се ова изолација уради у лабораторији која има развијене методе да све друге ДНК који не припадају виновим лозама, склони са стране и да се добије чист узорак.

Након тога је истраживање настављено у Шпанији и од 75 узорака из Волнијевог хербаријума добијени су резултати за 27 примерака. Ако се узме у обзир да је од 200 узорака из шпанског хербаријума који је најстарија  колекција винових лоза у свету, изоловано свега десетак, Милица напомиње да треба да будемо задовољни што је од 75 из нашег хербара, идентификовано 27 примерака.

Пресована лоза и у вршачком хербаријуму

Поред Волнијевог хербаријума из 1791. године с ампелографском колекцијом, у Војводини постоји још један који има пресовану винову лозу. У вршачком музеју се чува свеска с виновом лозом, стара око стотину година. Милица Рат каже да су у току договори око тога да се он научно обради и тако дође до података шта је у њему сачувано.

– У научном погледу то је добар резултат и значи да смо неколико корака испред њих у сазнањима о виновим лозама. То  Србија мора да

искористи као потенцијал, природни ресурс, документ који даје потврду порекла. Од свих узорака само за једну врсту се као земља порекла наводи Србија. То је сланкаменка бела. Потврдили смо њено присуство у Србији пре 200 година. Остале сорте су првенствено из Мађарске, Румуније, Турске, а мали број из Грчке и Француске. Добро је да смо за те узорке добили називе из светских база. Следећи корак је да анализирамо имена која се помињу у Волнијевом хербаријуму, као и она у светској бази. Зашто је то важно? Постоји правило приоритета. У писаном документу или хербару када се први пут именује нека биљка то име постаје приоритетно. Ту нам хербар може помоћи да дознамо да ли на неким именима која се налазе записана у њему, а нису била присутна у свету, имамо право приоритета. Мора се одгонетнути када се први пут неко име поменуло и да онда покушамо да она која су код нас присутна барем два века убацимо на ту листу имена и направимо нови поредак. Не треба превише очекивати, али је важно за виноградарство да једно или два имена добију научну потврду. Такав је случај са грашцем – истиче Милица Рат. 

Добра страна овог пројекта, који има изгледе да буде настављен, каже саговорница, огледа се и у томе да је окупио научнике из више установа као и да постоји велико интересовање виноградара за резултате истраживања.

Зорица Милосављевић