Новосађанин Марко Кулиновић - угоститељ, сликар, песник

Рођен је у Котору, одрастао у Херцег Новом где је завршио Средњу угоститељску школу, а на Високој техничкој школи у Новом Саду студирао је графички дизајн. У његов локал „Кофи корнер” посетиоци дођу првенствено као у кафетерију - да попију кафу, а потом примете и слике направљене од кафе, што је, како каже, неки лајт-мотив.

- Свидела ми се историја новосадске културе у алтернативном смислу, од бендова до сликара и перформера, све ме је то привукло да дођем у Нови Сад - објашњава Марко Кулиновић. - На студијама ми је остао још завршни рад, међутим, нисам се снашао у графичком дизајну. Због тога сам се потпуно преоријентисао на сликарство и графику, а сликарство ми је одувек била љубав, као и писање и музика. Хтео сам простор у којем ћу да се изразим...

Пре него што је преузео локал, Марко је ту радио три године, а од пре две године он у том простору почиње да остварује своје идеје. Амбијент постепено попуњавају његова дела, књиге, часописи… 

- Имам утисак да ми је уметност сталан посао, а бављење угоститељством хоби - открива Марко. - Кад сликам, упадам у неку врсту анестезије, читав свет око мене нестане, а у том тренутку живимо само та слика и ја. Кад је завршим, окачим је у овај простор. Људи дођу и, кад погледају та дела, нађу неко потпуно друго значење, а и кад ме питају шта значи та слика, ја кажем: „Значи оно што ти видиш.” Чуо сам различита тумачења. Људи који су депресивни, гледајући те слике, питали су ме да ли сам био у депресији кад сам их радио…

Марко воли да ствара на материјалима који нису стриктно платно, дакле на плочицама, столицама, чак је осликао и једну јакну. Дела су рађена или акрилним бојама или тушем и кафом, и то еспресом, јер, како Кулиновић објашњава, има одређену масноћу и због тога прави чудније облике.

- Моји узори су Дадо Ђурић, Владимир Величковић, па Френсис Бејкон, чије је становиште да слика почиње из мрље - наводи он. - Не правим скицу, већ кад бацим боју на платно, из ње ће нешто проистећи. Тематски полазим од чињенице да су људи споља насмејани, а унутар себе незадовољни и уплашени. Зато кад ми неко, гледајући слике, каже да су некако мрачне, потврдим да смо сви баш такви. У мојим причама и стриповима људи увек или трагично скончају или побегну из одређене ситуације, јер с обзиром на то да ја не желим да будем део неких ствари, вероватно се због тога кроз моју уметност прожима бекство.

Кад је реч о стриповима, до сада су то биле кратке форме, али тренутно планира да уради и нешто озбиљније, неко могуће остварење од стотинак страница. Као и за остала дела, инспирација долази из свакодневног живота, који се, могло би се рећи, у малом одвија управо у „Кофи корнеру”. За досадашње стрипове користио је, између осталог, текстове Емила Сиорана, чије је стваралаштво обележио песимизам.

- Радио сам стрип о човеку који се увек појављује у тренутку нечије смрти, доживљава последњих пет минута нечијег живота - појашњава Марко. - Сместио сам га у Холокауст, смрт при порођају и увек је збуњен због чињенице да се његов дух појављује у нечијем телу у тим тренуцима. Несвестан је тога да је он, уствари, смрт. За мене су енигма живот, пролазност и безнађе о томе шта нас чека, па моји цртежи и стрипови садрже ноту питања. Доста ликова на мојим сликама има знак „икс” на рукама и ногама, што представља страдање Исусово. Сматрам да би уметничко дело требало да провоцира. Више волим да ми неко изрази чак и негативан став о некој слици, него да само седне овде и равнодушно прође поред ње.

Доласком у овај простор људи добијају пријатан амбијент, квалитетну музику, добру кафу, а ко жели, може да разговара на било коју тему. Догађа се да долазе и студенти да позајме књиге.

- Ово место је мој отворени студио. Одувек ми је жеља била да имам простор у којем ће бити моја галерија, у коју ће људи долазити, видети моја дела и куповати их. То сам у неком смислу и остварио. У овом локалу редовно је, такорећи, постављена моја изложба. Мислим да не постоји европска земља у коју није доспело неко моје дело - закључује Марко Кулиновић.

- Нови Сад је постао бучнији у односу на време од пре десет година, када сам дошао на студије. Уметност је мало запостављена, иако смо престоница културе у Европи - сматра Марко Кулиновић. - Понекад ми се чини као да смо кула од карата, која ће се брзо порушити. Волео бих да људи обрате пажњу на уметност генерално. Написао сам песму о томе колико су култура и уметност за људе постали помодарство, људи одлазе у позориште да би осетили своје дланове. Према уметности се понашају као да је друштвена мрежа, скролују је.

Бранка Павковић