Novosađanin Marko Kulinović - ugostitelj, slikar, pesnik

Rođen je u Kotoru, odrastao u Herceg Novom gde je završio Srednju ugostiteljsku školu, a na Visokoj tehničkoj školi u Novom Sadu studirao je grafički dizajn. U njegov lokal „Kofi korner” posetioci dođu prvenstveno kao u kafeteriju - da popiju kafu, a potom primete i slike napravljene od kafe, što je, kako kaže, neki lajt-motiv.

- Svidela mi se istorija novosadske kulture u alternativnom smislu, od bendova do slikara i performera, sve me je to privuklo da dođem u Novi Sad - objašnjava Marko Kulinović. - Na studijama mi je ostao još završni rad, međutim, nisam se snašao u grafičkom dizajnu. Zbog toga sam se potpuno preorijentisao na slikarstvo i grafiku, a slikarstvo mi je oduvek bila ljubav, kao i pisanje i muzika. Hteo sam prostor u kojem ću da se izrazim...

Pre nego što je preuzeo lokal, Marko je tu radio tri godine, a od pre dve godine on u tom prostoru počinje da ostvaruje svoje ideje. Ambijent postepeno popunjavaju njegova dela, knjige, časopisi… 

- Imam utisak da mi je umetnost stalan posao, a bavljenje ugostiteljstvom hobi - otkriva Marko. - Kad slikam, upadam u neku vrstu anestezije, čitav svet oko mene nestane, a u tom trenutku živimo samo ta slika i ja. Kad je završim, okačim je u ovaj prostor. Ljudi dođu i, kad pogledaju ta dela, nađu neko potpuno drugo značenje, a i kad me pitaju šta znači ta slika, ja kažem: „Znači ono što ti vidiš.” Čuo sam različita tumačenja. Ljudi koji su depresivni, gledajući te slike, pitali su me da li sam bio u depresiji kad sam ih radio…

Marko voli da stvara na materijalima koji nisu striktno platno, dakle na pločicama, stolicama, čak je oslikao i jednu jaknu. Dela su rađena ili akrilnim bojama ili tušem i kafom, i to espresom, jer, kako Kulinović objašnjava, ima određenu masnoću i zbog toga pravi čudnije oblike.

- Moji uzori su Dado Đurić, Vladimir Veličković, pa Frensis Bejkon, čije je stanovište da slika počinje iz mrlje - navodi on. - Ne pravim skicu, već kad bacim boju na platno, iz nje će nešto proisteći. Tematski polazim od činjenice da su ljudi spolja nasmejani, a unutar sebe nezadovoljni i uplašeni. Zato kad mi neko, gledajući slike, kaže da su nekako mračne, potvrdim da smo svi baš takvi. U mojim pričama i stripovima ljudi uvek ili tragično skončaju ili pobegnu iz određene situacije, jer s obzirom na to da ja ne želim da budem deo nekih stvari, verovatno se zbog toga kroz moju umetnost prožima bekstvo.

Kad je reč o stripovima, do sada su to bile kratke forme, ali trenutno planira da uradi i nešto ozbiljnije, neko moguće ostvarenje od stotinak stranica. Kao i za ostala dela, inspiracija dolazi iz svakodnevnog života, koji se, moglo bi se reći, u malom odvija upravo u „Kofi korneru”. Za dosadašnje stripove koristio je, između ostalog, tekstove Emila Siorana, čije je stvaralaštvo obeležio pesimizam.

- Radio sam strip o čoveku koji se uvek pojavljuje u trenutku nečije smrti, doživljava poslednjih pet minuta nečijeg života - pojašnjava Marko. - Smestio sam ga u Holokaust, smrt pri porođaju i uvek je zbunjen zbog činjenice da se njegov duh pojavljuje u nečijem telu u tim trenucima. Nesvestan je toga da je on, ustvari, smrt. Za mene su enigma život, prolaznost i beznađe o tome šta nas čeka, pa moji crteži i stripovi sadrže notu pitanja. Dosta likova na mojim slikama ima znak „iks” na rukama i nogama, što predstavlja stradanje Isusovo. Smatram da bi umetničko delo trebalo da provocira. Više volim da mi neko izrazi čak i negativan stav o nekoj slici, nego da samo sedne ovde i ravnodušno prođe pored nje.

Dolaskom u ovaj prostor ljudi dobijaju prijatan ambijent, kvalitetnu muziku, dobru kafu, a ko želi, može da razgovara na bilo koju temu. Događa se da dolaze i studenti da pozajme knjige.

- Ovo mesto je moj otvoreni studio. Oduvek mi je želja bila da imam prostor u kojem će biti moja galerija, u koju će ljudi dolaziti, videti moja dela i kupovati ih. To sam u nekom smislu i ostvario. U ovom lokalu redovno je, takoreći, postavljena moja izložba. Mislim da ne postoji evropska zemlja u koju nije dospelo neko moje delo - zaključuje Marko Kulinović.

- Novi Sad je postao bučniji u odnosu na vreme od pre deset godina, kada sam došao na studije. Umetnost je malo zapostavljena, iako smo prestonica kulture u Evropi - smatra Marko Kulinović. - Ponekad mi se čini kao da smo kula od karata, koja će se brzo porušiti. Voleo bih da ljudi obrate pažnju na umetnost generalno. Napisao sam pesmu o tome koliko su kultura i umetnost za ljude postali pomodarstvo, ljudi odlaze u pozorište da bi osetili svoje dlanove. Prema umetnosti se ponašaju kao da je društvena mreža, skroluju je.

Branka Pavković