Да ли социјална карта унапређује систем: Алгоритам (не) препознаје друштвени проблем
Када је марту ове године ступио на снагу дуго најављивани закон о социјалним картама, надлежни су га представили као важан искорак ка унапређењу система социјалне заштите. Главни аргумент за његово доношење био је да у поменутом систему не постоји размена података и да се због тога социјална помоћ не исплаћује онима којима је најпотребнија.
Како се овакви пропусти не би дешавали, употребљена је технологија, тј. аутоматизовано је одлучивање центара за социјални рад увођењем алгоритама који сабирају свих отприлике 130 личних података о особама које су корисници социјалне помоћи. Тако се креира њихова социјална карта. Пракса ипак показује посредни циљ закона, а то је да се што више људи одстрани из система социјалне заштите, сматра НВО „Иницијатива А11”. Пре примене Закона о социјалној карти, тачније у фебруару, на евиденцији је било 211.266 корисника новчаних социјалних давања, а у августу, након почетка (непотпуне) примене закона, 189.036, напомињу. Дакле, преко десет одсто корисника нестало је из система социјалне заштите у Србији, али се истовремено сиромаштво није смањило за исти проценат.
„Увођењем система социјалних карти, доношење одлуке о томе да ли неко има право да буде на социјалној помоћи или не оставља се компјутеру на одлучивање”, истиче „Иницијатива А11”. „Алгоритам вас неће питати да ли можете да прехраните седмочлану породицу са 14.000 динара социјалне помоћи. Неће вас питати колико коштају књиге за школу, метар дрва за огрев, нити да ли је неко у породици болестан и потребан му је новац за лекове. То што сте до додатних прихода дошли сакупљајући картон и флаше по разним отпадима, видеће само као извор прихода, а не као друштвени проблем. На крају дана, шта алгоритам зна шта је друштвени проблем?”
Како кажу, доношењем овог закона, социјални радник постаје продужена рука компјутера, уместо да ситуација буде обрнута.
„Сада већ бившем кориснику, на основу Закона о социјалној карти, само стигне обавештење да више неће примати социјалну помоћ. Без зашто/како/шта може да се учини. Једноставно је – компјутер је одлучио. На овај начин, дошло је до потпуне дехуманизације процеса, а у исто време и до немогућности контролисања и надзора поступака, јер алгоритам није транспарентан и није доступан јавности”, додају.
Поред ове одредбе, кажу, важан део Закона тиче се увођења тзв. повезаних лица, чији се приходи такође прате јер се подразумева да ће, уколико имају довољно висока примања, издржавати и особу која тражи социјалну помоћ. У то се убрајају садашњи и бивши супружник односно ванбрачни партнер, деца и сродници, старатељи и хранитељи ако живе у заједничком домаћинству, пасторчад, очух и маћеха.
„Ако имате било какав сукоб са, примера ради, очухом, бабом, дедом, и они не желе да вас издржавају, тај сукоб једноставно неће имати ко да чује и ви ћете бити препуштени њиховој (не)милости. Овде се још једном показује да је у погледу примене нових технологија у систему социјалне заштите неопходна рехуманизација процеса. У оваквим ситуацијама људски фактор треба да буде пресудан”, закључују.
Узимајући у обзир све проблематичне одредбе којима се крши Устав и ускраћују права најугроженијих грађана и грађанки, они позивају на хитно повлачење Закона о социјалној карти. Према њиховом мишљењу, уместо „технолошких” пречица и „суперефикасног система који ће знати који контејнер данас роварите”, потребно је свеобухватно приступити реформи и притом бити осетљив на глад, насиље, дискриминацију и на укупне људске потребе.
С. М-ћ