Због чега смо почели да се коцкамо: Исконски нагон да се окуша срећа

Многи људи нису срећни, из разних, ненабројивих разлога, па је мала уплата на тикету, добар лек и добар повод да срце бар једаред закуца. Играње са срећом, истовремено, лучи велику дозу адреналина, па је некада то и једини разлог за неуобичајену забаву, док је некоме мотив искључиво добра зарада – без мотике леба.

Како је систем вредности померен, тако нам је од малих ногу ближа и коцка као релевантна животна категорија. Некада су људи, седећи за карташким столом или у некој импровизованој коцкарници, морали бити спремни и за трчање, уколико им чувари закона покуцају на врата. Такви „нелегални“ коцкари тада су били принуђени да кришом окушају своју срећу, завлачећи се по buyacima и подрумима, док је данас ситуација нешто другачија. Најпопуларније игре на срећу Лото и Бинго, осим што представљају масовну забаву у организацији Државне лутрије Србије, они су стекли и култни статус у историји телевизије током више деценија емитовања.

Историја игара на срећу је дуга, преопширна и недовољно истражена. Рани почеци везују се још за период Месопотамије, где су, према проналасцима археолога уочене кости животиња које су коришћене за игре на срећу. Наравно, следе докази о инстант забави житеља из Старе Грчке и Римског царства, а када су њихови играчи по први пут бацили коцку, од тада није било више повратка...

Многи историјски извори не заобилазе ни древну Кину, одакле је доста тога потекло, па и карте. За време владавине династије Танг (10. век) играла се такозвана „игра листова“ (џези ге), која је многе истраживаче подсетила на карте.

Карте какве данас познајемо личе на некадашње кинеске домине из 12. века, које су се производиле од дрвета, костију и слоноваче. Настанак папирних кинеских картица близак је и веку открића карти и у Европи, па је током давног 14. века на нашем континенту већ играно са картама у четири боје.

Скандинавски краљ „прокоцкао“ покрајину

Идилична Скандинавија није одувек била таква. На том полуострву, често је владао дух вандализма, те су се веома често водили крвави дугогодишњи ратови. Почетком 11. века, два краља истог имена, Олаф из Шведске и Олаф из Норвешке нису могли, ни дипломатијом ни ратним дејствима, да реше једно територијално питање.

Одлучили су да ће бацати коцкицу и ко буде срећнији биће му омогућена превласт у покрајини Хисинг. Шведски владар је, наводно, добио пар шестица, те наговарајући норвешког колегу да се даље не труди, не помишља да ће и овај добити пар шестица. После поновљеног бацања резултат остаје исти, да би тек у трећем кругу норвешки Олаф однео победу која му је донела читаву једну покрајину.

Неумољиви рулет, можда јесте настао као точак среће код већ поменутих Грка и Римљана, али њен идејни творац, сада у Новом веку, постаје физичар Блез Паскал (1623 – 1662), који је само хтео да осмисли механизам непрекидног кретања. Како је и најтраженије пенушаво вино – шампањац, настало сасвим случајно, заустављањем ферментације вина током зимског периода и поновним буђењем на пролеће, тако је и рулет – познатији као ђавоља игра – након сопственог буђења остао неуспавана направа, који је многе ревносне коцкаре, па и будуће зависнике, оставио будним под великом дозом адреналина. Првобитна верзија рулета називана је америчком, те је као таква поседовала две нуле, са мањом шансом добитка, да би 1843. године у немачком градићу Бад Хомбург браћа Французи, Франсоа и Луи Блан, осмисли нову, европску (француску) верзију, која ће имати само једну нулу. Њих двојица су то учинила, како би ефикасније уклонили конкуренцију, а њихов изум живи и до дан-данас.

Међутим, џепове коцкара, често празне и слот машине или покер машине, познатије у свету као „једноручни разбојници“. Надимак добише због великих механичких полуга на бочним странама на раним верзијама, али и због способности да испразне сваки новчаник као најобичнији лопов. Компанија „Ситман и Пит“ из Њујорка, крајем 19. века развија машину засновану на покеру, а која је била претеча данашњој слот машини. На почетку није постојао механизам директне исплате новца, па су поносни добитници имали част да освоје бесплатно пиво, уколико добију пар краљева, или да их газда бара почасти цигаретама или жестоким пићем, уколико им се посрећи „краљевски флеш“. Симболи на овој направи, најпре су били звоно, потковица, срце, лист и дијамант, да би их у међувремену замениле воћкице, те су, поред задржаног звона, на данашњој машини присутни: лимун, трешње, поморанџе и шљиве...

Кладионице су настале у другој половини 19. века у Француској, а селидбом на Велико Острво ова тековина посебно добија на популарности. Трке паса и коња или борба петлова, били су тражени догађаји на којима су Енглези волели да се кладе –  да зараде или оставе лову. Како су ове светковине данас проглашене за нехумане и постале надалеко илегалне, у моди су клађења на спортске манифестације, као што су фудбал, тенис, кошарка и остали, али не заостају нимало ни други догађаји, па се све чешће погађа ко ће бити победник на председничким изборима или који ће филм да освоји Оскара.

Александар Чегар