Архив града: Слободу у Новом Саду дочекала песма

Како каже директор Историјског архива града Петар Ђурђев погинуло је више од 550 учесника НОБ-а, од тога у оружаним јединицама 200, у позадини 35, док је обешених и стрељаних било 67, убијених на ислеђивању седморо, а умрлих у затворима и логорима 239.

- Историјски извори нам потврђују да је током Другог светског рата погинуло више од 5.000 становника Новог Сада, свих узраста, оба пола, различитих националности, а понајвише Срба и Јевреја. То нам говори да је живот изгубио скоро сваки дванаести становник града  - истиче Ђурђев. - Током рата, услед пљачке и уништавања од окупатора, као и од Савезничког бомбардовања, али и других ратних дејстава, страдале су стамбене зграде, привредни, саобраћајни и други објекти, као и споменици културе.

Комесар мајор Лазар Љубинковић у извештају штаба Седме војвођанске бригаде, 24 октобра 1944. године, о уласку у Петроварадин и Сремске Карловце, детаљно је забележио шта се дешавало дан након ослобођења. 

- У 4 сата изјутра наш батаљон ушао је у Петроварадин, пошто га је непријатељ исте вечери напустио. У самом месту остало је преко 200 домобрана и њихових официра. Заплењена су два брдска топа од којих један неисправан, четири пушкомитраљеза, око 600 пушака, доста артиљеријске и пушчане муштције, око 20 седала и двадесет војничких самара, око 30 пиштоља и доста одела, веша и друге војничке спреме, док је у Сремским Карловцима заплењено око 100 пушака, пет или шести пиштоља, два шмајсера и остале ситније војничке спреме - известио је Љубинковић. - У Новом Саду је овакво стање: народ просто не може да искаже своје велико одушевљење, сав град је искићен заставама и непрекидно трају манифестације кроз улице. У Новом Саду смо се састали са prеthodnicama Црвене армије. Како они изјављују цела Бачка је ослобођена, а ми смо им дали обавештење о непријатељу у Срему.

Своје успомене, на то октобарско поподне, када се Нови Сад ослободио чврстог стиска окупатора, забележио је свештеник у Успенској и Алмашкој цркви, први послератни градоначелник Новог Сада и народни посланик прота Алимпије Поповић. Он се после завршене службе у Успенској цркви упутио кроз новосадске улице.

-  Кад погледасмо низ друм, угладасмо велике тенкове гусеничаре где долазе према нама. Било их је пет, а на њима су били наоружани Немци. Срео сам се са једним Мађаром, кога сам познавао из виђења, који ме је поздравио и рекао да ће Немци у три сата шпренговати оба моста - навео је Алимпије Поповић.

Према његовим записима, каже Ђурђев, Мађари окупатори су град напустили неколико дана пред ослобођење, док су Немци то учинили у недељу, 22. октобра, у 3 часа поподне, prеthodno разрушивши оба моста. Од тог тренутка је град био слободан. Грађани су излазили из својих домова, грлили се и љубили, честитајући један другом слободу. На домовима су окачене народне и државне заставе, као и црвене са српом и чекићем. Први је заставу истакао трговац Драгутин Ћурчић, на својој кући у Улици златне греде. Те су се заставе спремале још од пролећа и чекале час да се појаве.

-  Већ кроз један сат почели су пролазити млади партизани у групама по десетак са разноврсним оружјем. Углавном су то били мало старији пионири око 15 или16 година - запазио је Поповић. - Корачали су важно и били су озбиљни, кличући слободи и узвикивали „смрт фашизму!”. Кад сам дошао у пролаз између Католичке цркве и посластичарнице, угледао сам масу света, а када сам дошао до трга, цео је већ био испуњен народом, већином омладином. На све стране трешти музика, игра се коло, ваљда на сто места, клицало се слободи и лица су била радосна. Ниједног ружног повика нити псовке, већ једино радост и весеље. Трг се све више пунио народом. Наједном преста музика и клицање, а они који су били код Танурџићеве палате први су угледали један руски тенк, сав испреплетан платном и окићен пешкирима, препун младића и девојака, а за њим још један исто тако окићен. Настао је прави делиријум од одушевљења, среће и радости и свако хтео и желео да се рукује и пољуби са „баћушком„. Предвече је Трг слободе и даље био прекривен омладином и народом. Свирало се, играло се и певало до изнемоглости, да би се већ сутрадан, рано ујутро, наставило са истим жаром, весељем и одушевљењем. Играли су и они који су уједени за срце, и који су говорили и претили да ће „зубима клати“ када дође слобода. И гле, слобода дође, и на месту крваве освете, они су раздрагано играли и певали, радосни што су ослобођени беде невидовне. То и такво весеље је трајало неколико дана. 

Према речима Ђурђева прве дане слободе Нови Сад је дочекао с нешто мање од 40.000 становника, осиромашен и у рушевинама, без иједне читаве фабрике, с уништеном електричном централом, без трамвајског саобраћаја, водовода и канализације, без иједног моста и с готово 20.000 становника мање у поређењу с 1941. годином. Општеприхваћени подаци о ослобођењу говоре да је Други батаљон Новосадског партизанског одреда 23. октобра 1944. године поставио заставу на Градску кућу, што је симболично означило крај окупације. Даља хронологија говори да су око 11 часова у Нови Сад стигле и две чете  Првог батаљона Новосадског партизанског одреда, док су у 13 часова стигли делови јединица Главног штаба Војводине и Седма војвођанска бригада.

С. Ковач