Arhiv grada: Slobodu u Novom Sadu dočekala pesma

Kako kaže direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev poginulo je više od 550 učesnika NOB-a, od toga u oružanim jedinicama 200, u pozadini 35, dok je obešenih i streljanih bilo 67, ubijenih na isleđivanju sedmoro, a umrlih u zatvorima i logorima 239.

- Istorijski izvori nam potvrđuju da je tokom Drugog svetskog rata poginulo više od 5.000 stanovnika Novog Sada, svih uzrasta, oba pola, različitih nacionalnosti, a ponajviše Srba i Jevreja. To nam govori da je život izgubio skoro svaki dvanaesti stanovnik grada  - ističe Đurđev. - Tokom rata, usled pljačke i uništavanja od okupatora, kao i od Savezničkog bombardovanja, ali i drugih ratnih dejstava, stradale su stambene zgrade, privredni, saobraćajni i drugi objekti, kao i spomenici kulture.

Komesar major Lazar Ljubinković u izveštaju štaba Sedme vojvođanske brigade, 24 oktobra 1944. godine, o ulasku u Petrovaradin i Sremske Karlovce, detaljno je zabeležio šta se dešavalo dan nakon oslobođenja. 

- U 4 sata izjutra naš bataljon ušao je u Petrovaradin, pošto ga je neprijatelj iste večeri napustio. U samom mestu ostalo je preko 200 domobrana i njihovih oficira. Zaplenjena su dva brdska topa od kojih jedan neispravan, četiri puškomitraljeza, oko 600 pušaka, dosta artiljerijske i puščane muštcije, oko 20 sedala i dvadeset vojničkih samara, oko 30 pištolja i dosta odela, veša i druge vojničke spreme, dok je u Sremskim Karlovcima zaplenjeno oko 100 pušaka, pet ili šesti pištolja, dva šmajsera i ostale sitnije vojničke spreme - izvestio je Ljubinković. - U Novom Sadu je ovakvo stanje: narod prosto ne može da iskaže svoje veliko oduševljenje, sav grad je iskićen zastavama i neprekidno traju manifestacije kroz ulice. U Novom Sadu smo se sastali sa prethodnicama Crvene armije. Kako oni izjavljuju cela Bačka je oslobođena, a mi smo im dali obaveštenje o neprijatelju u Sremu.

Svoje uspomene, na to oktobarsko popodne, kada se Novi Sad oslobodio čvrstog stiska okupatora, zabeležio je sveštenik u Uspenskoj i Almaškoj crkvi, prvi posleratni gradonačelnik Novog Sada i narodni poslanik prota Alimpije Popović. On se posle završene službe u Uspenskoj crkvi uputio kroz novosadske ulice.

-  Kad pogledasmo niz drum, ugladasmo velike tenkove guseničare gde dolaze prema nama. Bilo ih je pet, a na njima su bili naoružani Nemci. Sreo sam se sa jednim Mađarom, koga sam poznavao iz viđenja, koji me je pozdravio i rekao da će Nemci u tri sata šprengovati oba mosta - naveo je Alimpije Popović.

Prema njegovim zapisima, kaže Đurđev, Mađari okupatori su grad napustili nekoliko dana pred oslobođenje, dok su Nemci to učinili u nedelju, 22. oktobra, u 3 časa popodne, prethodno razrušivši oba mosta. Od tog trenutka je grad bio slobodan. Građani su izlazili iz svojih domova, grlili se i ljubili, čestitajući jedan drugom slobodu. Na domovima su okačene narodne i državne zastave, kao i crvene sa srpom i čekićem. Prvi je zastavu istakao trgovac Dragutin Ćurčić, na svojoj kući u Ulici zlatne grede. Te su se zastave spremale još od proleća i čekale čas da se pojave.

-  Već kroz jedan sat počeli su prolaziti mladi partizani u grupama po desetak sa raznovrsnim oružjem. Uglavnom su to bili malo stariji pioniri oko 15 ili16 godina - zapazio je Popović. - Koračali su važno i bili su ozbiljni, kličući slobodi i uzvikivali „smrt fašizmu!”. Kad sam došao u prolaz između Katoličke crkve i poslastičarnice, ugledao sam masu sveta, a kada sam došao do trga, ceo je već bio ispunjen narodom, većinom omladinom. Na sve strane trešti muzika, igra se kolo, valjda na sto mesta, klicalo se slobodi i lica su bila radosna. Nijednog ružnog povika niti psovke, već jedino radost i veselje. Trg se sve više punio narodom. Najednom presta muzika i klicanje, a oni koji su bili kod Tanurdžićeve palate prvi su ugledali jedan ruski tenk, sav isprepletan platnom i okićen peškirima, prepun mladića i devojaka, a za njim još jedan isto tako okićen. Nastao je pravi delirijum od oduševljenja, sreće i radosti i svako hteo i želeo da se rukuje i poljubi sa „baćuškom„. Predveče je Trg slobode i dalje bio prekriven omladinom i narodom. Sviralo se, igralo se i pevalo do iznemoglosti, da bi se već sutradan, rano ujutro, nastavilo sa istim žarom, veseljem i oduševljenjem. Igrali su i oni koji su ujedeni za srce, i koji su govorili i pretili da će „zubima klati“ kada dođe sloboda. I gle, sloboda dođe, i na mestu krvave osvete, oni su razdragano igrali i pevali, radosni što su oslobođeni bede nevidovne. To i takvo veselje je trajalo nekoliko dana. 

Prema rečima Đurđeva prve dane slobode Novi Sad je dočekao s nešto manje od 40.000 stanovnika, osiromašen i u ruševinama, bez ijedne čitave fabrike, s uništenom električnom centralom, bez tramvajskog saobraćaja, vodovoda i kanalizacije, bez ijednog mosta i s gotovo 20.000 stanovnika manje u poređenju s 1941. godinom. Opšteprihvaćeni podaci o oslobođenju govore da je Drugi bataljon Novosadskog partizanskog odreda 23. oktobra 1944. godine postavio zastavu na Gradsku kuću, što je simbolično označilo kraj okupacije. Dalja hronologija govori da su oko 11 časova u Novi Sad stigle i dve čete  Prvog bataljona Novosadskog partizanskog odreda, dok su u 13 časova stigli delovi jedinica Glavnog štaba Vojvodine i Sedma vojvođanska brigada.

S. Kovač