МОЈ НОВИ САД: Свети Владика новосадски и бачки

Па тако имамо Франческа из Асизија, Петра из Рима, Кирила Александријског, Исидора из Севиље, Патрика Ирског, Иринеја Лионског, Ксенију Петроградској, Матрону Московску, Јована Шангајског и Санфранцисканског... и толико других оваквих случајева.

Не само хероји, песници и владари, већ и велики светитељи су били носећи стубови оне потпуне урбане историје хришћанске Европе.

Много где је зато обилазак градских знаменитости нераскидиво везан и за (туристичку и ходочасничку) посету моштима чувених светитеља, сачуваних свугде по Европи и свету.

Наравно, Јерусалим, Истанбул (Цариград), Равена, Рим, Венеција, Москва, Барселона, Праг, Краков, Солун... су посебно развили ову духовно-историјску активност, којом се битно допуњује разноврсност понуде неке метрополе (или области: попут Свете Земље, Свете Горе, Синаја, Сирије...) пред неутаживом радозналошћу све бројнијих посетилаца наше епохе.

И верски туризам, и класични hayiluci, и  пустоловна радозналост, и спремност на авантуру унутрашњег путовања, све су то аргументи у корист оваквих туристичких водича и агенди.

Због тога је толико важно да пронађемо и овакве мотиве у нашем, српском и, посебно - новосадском случају.

А Нови Сад је просто ”озрачен” духовним утицајима Свете Фрушке Горе, са све оним целовито сачуваним моштима Светог Теодора Тиронског (хришћанског мученика са почетка четвртог века, иначе заштитника Венеције) у Новом Хопову. 

По хришћанском веровању, обожена енергија светитељских моштију (у некој посебној димензији) сија у тами крхког, смртног света и пред нас приноси исцељујућу могућност Божијег чуда.

Тако се мошти светог ратника Теодора саборно придружују и њима ”суседним моштима” Светог Цара Уроша Немањића (у манастиру Јазак), уз сасвим нам блиску успомену на вековно присуство и утицај моштију Светог Деспота Стефана Штиљановића Шишатовачког (данас у београдској Саборној цркви) и Светог Кнеза Лазара Косовског (сада у манастиру Раваница) у овдашњем гео-цивилизацијском простору, све до почетка Другог светског рата. 

СВЕТИ ВЛАДИКА ИРИНЕЈ БАЧКИ 

Почетком октобра ове године се и наш новосадски владика Иринеј Ћирић посмртно придружио сабору српских светитеља (живљи него икад), па је и наш град добио своју, рекао бих: завичајну икону (за целивање и посредничку молитву).

Владика Иринеј је био изданак чувене и угледне српске грађанске породице Ћирић из Сремских Карловаца. Његов стриц Милан је био један од најпознатијих свештеника на обе стране невидљиве границе између Бачке и Срема, отац му Исидор беше лични секретар сремскокарловачких патријараха, а млађи брат Стеван, политичар, био је министар просвете и председник Народне Скупштине Краљевине Југославије (у престоници Београду).

Иринеј (тада још увек Иван) Ћирић студирао је теологију на Духовној академији у Москви на самом почетку двадесетог века (школски друг му је био будући руски патријарх Алексеј Први), а докторирао је на филологији у Бечу (преводио је са седам, а говорио чак 22 језика). 

Дарован многим талентима, Свети Владика Иринеј Ћирић је био и одличан сликар (сачуване су његове слике великих формата, међу којима и неколико занимљивих аутопортрета), аутентични познавалац црквеног појања, чувени црквени дипломата (између два рата је обављао низ важних функција у овој деликатној области живота наше Цркве), изванредан беседник и утицајни професор, али, пре свега, неустрашиви заштитник свог народа у најтежим тренуцима наше историје.

Наиме, у време Другог светског рата он је прихватио незахвалну улогу посредника између окупаторских мађарских власти и српских страдалника. Па је, на овај начин, учествовао у заустављању језивих злочина почињених у време такозване ”новосадске рације” и у спашавању српске дечице из логора Шарвар (њих 3000, од чега и 180 мајки са одојчадима).

Владика је лично успео да, уз животни ризик, издејствује њихово пребацивање у Нови Сад, где је одмах организовао и Епархијску дечију болницу за туберкулозне, да би онда наставио са овим активностима и када је реч о нашим одраслим заточеницима (којима је тако директно спасио живот).

Све то му је само одмогло у оно страшно време послератног наставка идеолошких обрачуна и дивље освете партизанских ослободилаца.

У тих десет година, колико је поживео (до 1955), доживео је и захтеве за стрељање и строги притвор (са свакодневним претњама, мучењем и разним понижавањима) у Епископском двору, каменовање пред новосадском Саборном црквом Светог Ђорђа, тешке батине у Ковиљу, али и прави правцати линч у Оџацима.

Тамо су локални ”скојевци” организовано дочекали бачког епископа Иринеја са његовом малобројном пратњом и онда их све претукли скоро до смрти (било је ту и убода ножем, и разбијања глава, и паљења икона у црквеном дворишту уз козарачко коло).

Владика Иринеј никада није успео да се опорави од свега тога и преминуо је, изумучен и у дугогодишњем предсмртном стању (лечен све то време и од физичких и од духовних и психолошких последица оваквих траума) уочи Благовести 1955. године.

Нико до сада још није успео да довољно убедљиво опише страдања наших свештеника након завршетка рата, јер се њихово prеthodno страдање (од немачких и мађарских власти и крвавих хрватских усташа), а један од примера ове голготе био је и наш достојанствени духовник, који је (да и то поменемо) постио сваког дана читавог свог живота и одушевљавао све (чак и оне непријатељски расположене) савременике својим изванредним знањем, не мањом добротом и чврстим карактером истинског мученика (”сведока вере”). 

Остале су забележене и речи његовог пријатеља, да њих двојица (он и владика Иринеј) ”никада нису издали ни православље, ни наше светосавље”, ни у најтежим тренуцима у оживљеном паклу ратних страдања.

То је остало да, као епитаф над његовим моштима, вечно и узорно светли у нашем памћењу овог више него достојног проповедника Христове новозаветне речи.

Нашег новосадског светитеља, за понос његовој земљи, народу и, што не рећи — граду! 

Драгослав Бокан