MOJ NOVI SAD: Sveti Vladika novosadski i bački

Pa tako imamo Frančeska iz Asizija, Petra iz Rima, Kirila Aleksandrijskog, Isidora iz Sevilje, Patrika Irskog, Irineja Lionskog, Kseniju Petrogradskoj, Matronu Moskovsku, Jovana Šangajskog i Sanfranciskanskog... i toliko drugih ovakvih slučajeva.

Ne samo heroji, pesnici i vladari, već i veliki svetitelji su bili noseći stubovi one potpune urbane istorije hrišćanske Evrope.

Mnogo gde je zato obilazak gradskih znamenitosti neraskidivo vezan i za (turističku i hodočasničku) posetu moštima čuvenih svetitelja, sačuvanih svugde po Evropi i svetu.

Naravno, Jerusalim, Istanbul (Carigrad), Ravena, Rim, Venecija, Moskva, Barselona, Prag, Krakov, Solun... su posebno razvili ovu duhovno-istorijsku aktivnost, kojom se bitno dopunjuje raznovrsnost ponude neke metropole (ili oblasti: poput Svete Zemlje, Svete Gore, Sinaja, Sirije...) pred neutaživom radoznalošću sve brojnijih posetilaca naše epohe.

I verski turizam, i klasični hayiluci, i  pustolovna radoznalost, i spremnost na avanturu unutrašnjeg putovanja, sve su to argumenti u korist ovakvih turističkih vodiča i agendi.

Zbog toga je toliko važno da pronađemo i ovakve motive u našem, srpskom i, posebno - novosadskom slučaju.

A Novi Sad je prosto ”ozračen” duhovnim uticajima Svete Fruške Gore, sa sve onim celovito sačuvanim moštima Svetog Teodora Tironskog (hrišćanskog mučenika sa početka četvrtog veka, inače zaštitnika Venecije) u Novom Hopovu. 

Po hrišćanskom verovanju, obožena energija svetiteljskih moštiju (u nekoj posebnoj dimenziji) sija u tami krhkog, smrtnog sveta i pred nas prinosi isceljujuću mogućnost Božijeg čuda.

Tako se mošti svetog ratnika Teodora saborno pridružuju i njima ”susednim moštima” Svetog Cara Uroša Nemanjića (u manastiru Jazak), uz sasvim nam blisku uspomenu na vekovno prisustvo i uticaj moštiju Svetog Despota Stefana Štiljanovića Šišatovačkog (danas u beogradskoj Sabornoj crkvi) i Svetog Kneza Lazara Kosovskog (sada u manastiru Ravanica) u ovdašnjem geo-civilizacijskom prostoru, sve do početka Drugog svetskog rata. 

SVETI VLADIKA IRINEJ BAČKI 

Početkom oktobra ove godine se i naš novosadski vladika Irinej Ćirić posmrtno pridružio saboru srpskih svetitelja (življi nego ikad), pa je i naš grad dobio svoju, rekao bih: zavičajnu ikonu (za celivanje i posredničku molitvu).

Vladika Irinej je bio izdanak čuvene i ugledne srpske građanske porodice Ćirić iz Sremskih Karlovaca. Njegov stric Milan je bio jedan od najpoznatijih sveštenika na obe strane nevidljive granice između Bačke i Srema, otac mu Isidor beše lični sekretar sremskokarlovačkih patrijaraha, a mlađi brat Stevan, političar, bio je ministar prosvete i predsednik Narodne Skupštine Kraljevine Jugoslavije (u prestonici Beogradu).

Irinej (tada još uvek Ivan) Ćirić studirao je teologiju na Duhovnoj akademiji u Moskvi na samom početku dvadesetog veka (školski drug mu je bio budući ruski patrijarh Aleksej Prvi), a doktorirao je na filologiji u Beču (prevodio je sa sedam, a govorio čak 22 jezika). 

Darovan mnogim talentima, Sveti Vladika Irinej Ćirić je bio i odličan slikar (sačuvane su njegove slike velikih formata, među kojima i nekoliko zanimljivih autoportreta), autentični poznavalac crkvenog pojanja, čuveni crkveni diplomata (između dva rata je obavljao niz važnih funkcija u ovoj delikatnoj oblasti života naše Crkve), izvanredan besednik i uticajni profesor, ali, pre svega, neustrašivi zaštitnik svog naroda u najtežim trenucima naše istorije.

Naime, u vreme Drugog svetskog rata on je prihvatio nezahvalnu ulogu posrednika između okupatorskih mađarskih vlasti i srpskih stradalnika. Pa je, na ovaj način, učestvovao u zaustavljanju jezivih zločina počinjenih u vreme takozvane ”novosadske racije” i u spašavanju srpske dečice iz logora Šarvar (njih 3000, od čega i 180 majki sa odojčadima).

Vladika je lično uspeo da, uz životni rizik, izdejstvuje njihovo prebacivanje u Novi Sad, gde je odmah organizovao i Eparhijsku dečiju bolnicu za tuberkulozne, da bi onda nastavio sa ovim aktivnostima i kada je reč o našim odraslim zatočenicima (kojima je tako direktno spasio život).

Sve to mu je samo odmoglo u ono strašno vreme posleratnog nastavka ideoloških obračuna i divlje osvete partizanskih oslobodilaca.

U tih deset godina, koliko je poživeo (do 1955), doživeo je i zahteve za streljanje i strogi pritvor (sa svakodnevnim pretnjama, mučenjem i raznim ponižavanjima) u Episkopskom dvoru, kamenovanje pred novosadskom Sabornom crkvom Svetog Đorđa, teške batine u Kovilju, ali i pravi pravcati linč u Odžacima.

Tamo su lokalni ”skojevci” organizovano dočekali bačkog episkopa Irineja sa njegovom malobrojnom pratnjom i onda ih sve pretukli skoro do smrti (bilo je tu i uboda nožem, i razbijanja glava, i paljenja ikona u crkvenom dvorištu uz kozaračko kolo).

Vladika Irinej nikada nije uspeo da se oporavi od svega toga i preminuo je, izumučen i u dugogodišnjem predsmrtnom stanju (lečen sve to vreme i od fizičkih i od duhovnih i psiholoških posledica ovakvih trauma) uoči Blagovesti 1955. godine.

Niko do sada još nije uspeo da dovoljno ubedljivo opiše stradanja naših sveštenika nakon završetka rata, jer se njihovo prethodno stradanje (od nemačkih i mađarskih vlasti i krvavih hrvatskih ustaša), a jedan od primera ove golgote bio je i naš dostojanstveni duhovnik, koji je (da i to pomenemo) postio svakog dana čitavog svog života i oduševljavao sve (čak i one neprijateljski raspoložene) savremenike svojim izvanrednim znanjem, ne manjom dobrotom i čvrstim karakterom istinskog mučenika (”svedoka vere”). 

Ostale su zabeležene i reči njegovog prijatelja, da njih dvojica (on i vladika Irinej) ”nikada nisu izdali ni pravoslavlje, ni naše svetosavlje”, ni u najtežim trenucima u oživljenom paklu ratnih stradanja.

To je ostalo da, kao epitaf nad njegovim moštima, večno i uzorno svetli u našem pamćenju ovog više nego dostojnog propovednika Hristove novozavetne reči.

Našeg novosadskog svetitelja, za ponos njegovoj zemlji, narodu i, što ne reći — gradu! 

Dragoslav Bokan