ТВОЈА РЕЧ: Јулијан Војин (29), бубњар зрењанинског рок бенда „Direct Drive”

Иако у наредном периоду неће имати наступе на којима их можете видети и послушати, то не значи да не постоји начин како другачије да се упознате са њиховим радом и делом. Наиме, на свим музичким платформама можете пронаћи њихов прошлогодишњи албум првенац „Рука за спас”, а можете их и запратити на Инстаграму @directdriverockband.

Иако се „воде” као зрењанински бенд, чланови су родом из околине тог града – Торка, Стајићева и Идвора. Бенд је оформљен пре 11 година на иницијативу Николе Ненина који је имао идеју да прате бендове деведесетих са музичке сцене Сијетла (САД) као што су Нирвана, Перл Yеm, Саундгарден, Алис ин Чејнс и други. Иако су њихови почеци везани за свирање и певање туђих песама, од пре три године окренули су се ауторској музици, баш кад им се Војин и прикључио.

Колико млади данас слушају ту музику?

- Не бих знао да оценим, јер једно време такав жанр није имао неку популарност. Можда сад из неких носталгичних разлога добија нови ветар у леђа. Видим да су људи заинтересовани и свиђа им се, али видећемо како ће се то даље развијати, јер нема много бендова који раде такав фазон. Можда ће их у будућности бити, не знам, али се искрено надам да ће што више људи наћи инспирацију за тако неки фазон.

Шта је оно што вас је подстакло да се афирмишете кроз тај, што ти кажеш, фазон?

- Не бих знао много о томе да кажем, јер је Никола идејни творац бенда и музике, тако да верујем да је то њему много значило и да му се много свидело. Оно што сам ја пронашао у томе јесте да ми се много свидео грув, начин изражавања кроз песме, а Никола је нашао неки уникатан стил у томе и зато сам и пристао да свирам са њима, у суштини, јер сам ја касније дошао.

Да ли је, баш тај уникатни стил допринео да победите на Зајечарској гитаријади?

- Да, да, претподстављам да јесте. Поред тога што смо победили, Никоала је добио и награду за најбољи вокал. Тако да видим да су му се те идеје исплатиле.

Шта је оно што вас покреће да стварате ауторску музику?

- Пре свега, покреће нас добра забава, суштински, то је добар излазак, одете на свирку и тамо се добро проведете, а поготово је супер кад ви свирате, па после вам сви кажу „свака част”. То нас испуњава. Колико год била ситуација оваква ил’ онаква, ове ствари су инспиративне, човек добије неки „буст” самопоуздања да се осећа боље и да свакодневне ствари и стресове лакше поднесе. Што се текстова тиче, пише их Никола и колико сам ја то протумачио, често су ту моменти борбе сам са собом, борба са истином, религијом друштвом, покушавање дефинисање свега тога.

У принципу, све оно што вас окружује утиче на начин деловања и изражавања вашег бенда, као и на однос који имате са публиком али и ви међусобно?

- Да, између осталог, и сами са собом. Доста ту има неког интроспективног момента.

Зашто је данас важно бавити се музиком и гурати причу ауторске музике?

- Прича ауторске музике почиње од самог аутора и она је најбитнија прво за њега, јер је то неки његов начин емотивног пражњења, а друга ствар, битна је и за друштво јер је то нешто што остаје у култури и нешто што ће можда инспирисати друге људе да се баве музиком, да се друже, да науче да свирају неки инструмент. Кул је кад скупите екипу и идете ка неком заједничком циљу, као и у спорту, сличан је фазон.

Али, ипак постоји и друга страна медаље, попут препрека, неразумевања околине, мањка подршке, финансија... Шта је оно што вас на неки начин спутава да будете бољи него што јесте?

- Дефинитивно да постоје те препреке, ми имамо ту срећу да су наши пријатељи и наша породица велика подршка. Многи нас разумеју, целу ту причу и нашу потребу за тим, увек су уз нас, долазе на свирке. Драго нам је због тога и верујем да, уколико не бисмо то имали, било би нам додатно теже. Финансије, наравно, то је увек проблем, поготово због окружења у ком смо, али сви имамо неки посао са стране и од тога улажемо у музику, али гледамо да не улажемо превише, јер ово треба да буде исплативо.

Баш у том контексту, где видиш будућност вашег бенда?

- Па, у принципу, пре ове Гитаријаде нисам имао неку чврсту идеју о томе, јер нисмо до сад имали овако неки печат стављен на нас. Имали смо свирке, фестивале ту и тамо, али ништа није било тако велико и ударно као Гитаријада, и сад је освежење и размишљамо много озбиљније о свему томе, да л’ наћи mеnayеra, да л’ да покушамо да се прогурамо на веће фестивале, да се још више раширимо, да нам ово постане на неки начин посао...

Мислиш да је могуће данас живети од музике?

- Могуће је ако је бенд баш велик. Значи, говорим на нивоу познатих у целој држави и региону.

Има ли простора за нове бендове, самоодрживе да тако кажем?

- Мислим да не, много се гурају старије колеге, који су опште познати свима. Самим тим јер су безбедна опција, лакше је позвати њих него ризиковати са неким млађим бендом.

То си лепо рекао... Шта би, онда, саветовао младима који желе да уђу у свет музике на овакав начин?

- Прва ствар је да не одустају ако заиста желе, тешко је, али вреди на крају дана, кад одсвирате, кад је свима забавно, кад људи уживају. Друга ствар, треба да вежбају своје инструменте, колико год деловало банално, али мислим да је јако битно да свирате професионално, у смислу да увек будете на време, да знате своје деонице, да водите рачуна о својој опреми, песми, наступима...

Л. Радловачки

Фото: приватна архива