TVOJA REČ: Julijan Vojin (29), bubnjar zrenjaninskog rok benda „Direct Drive”

Iako u narednom periodu neće imati nastupe na kojima ih možete videti i poslušati, to ne znači da ne postoji način kako drugačije da se upoznate sa njihovim radom i delom. Naime, na svim muzičkim platformama možete pronaći njihov prošlogodišnji album prvenac „Ruka za spas”, a možete ih i zapratiti na Instagramu @directdriverockband.

Iako se „vode” kao zrenjaninski bend, članovi su rodom iz okoline tog grada – Torka, Stajićeva i Idvora. Bend je oformljen pre 11 godina na inicijativu Nikole Nenina koji je imao ideju da prate bendove devedesetih sa muzičke scene Sijetla (SAD) kao što su Nirvana, Perl Yem, Saundgarden, Alis in Čejns i drugi. Iako su njihovi počeci vezani za sviranje i pevanje tuđih pesama, od pre tri godine okrenuli su se autorskoj muzici, baš kad im se Vojin i priključio.

Koliko mladi danas slušaju tu muziku?

- Ne bih znao da ocenim, jer jedno vreme takav žanr nije imao neku popularnost. Možda sad iz nekih nostalgičnih razloga dobija novi vetar u leđa. Vidim da su ljudi zainteresovani i sviđa im se, ali videćemo kako će se to dalje razvijati, jer nema mnogo bendova koji rade takav fazon. Možda će ih u budućnosti biti, ne znam, ali se iskreno nadam da će što više ljudi naći inspiraciju za tako neki fazon.

Šta je ono što vas je podstaklo da se afirmišete kroz taj, što ti kažeš, fazon?

- Ne bih znao mnogo o tome da kažem, jer je Nikola idejni tvorac benda i muzike, tako da verujem da je to njemu mnogo značilo i da mu se mnogo svidelo. Ono što sam ja pronašao u tome jeste da mi se mnogo svideo gruv, način izražavanja kroz pesme, a Nikola je našao neki unikatan stil u tome i zato sam i pristao da sviram sa njima, u suštini, jer sam ja kasnije došao.

Da li je, baš taj unikatni stil doprineo da pobedite na Zaječarskoj gitarijadi?

- Da, da, pretpodstavljam da jeste. Pored toga što smo pobedili, Nikoala je dobio i nagradu za najbolji vokal. Tako da vidim da su mu se te ideje isplatile.

Šta je ono što vas pokreće da stvarate autorsku muziku?

- Pre svega, pokreće nas dobra zabava, suštinski, to je dobar izlazak, odete na svirku i tamo se dobro provedete, a pogotovo je super kad vi svirate, pa posle vam svi kažu „svaka čast”. To nas ispunjava. Koliko god bila situacija ovakva il’ onakva, ove stvari su inspirativne, čovek dobije neki „bust” samopouzdanja da se oseća bolje i da svakodnevne stvari i stresove lakše podnese. Što se tekstova tiče, piše ih Nikola i koliko sam ja to protumačio, često su tu momenti borbe sam sa sobom, borba sa istinom, religijom društvom, pokušavanje definisanje svega toga.

U principu, sve ono što vas okružuje utiče na način delovanja i izražavanja vašeg benda, kao i na odnos koji imate sa publikom ali i vi međusobno?

- Da, između ostalog, i sami sa sobom. Dosta tu ima nekog introspektivnog momenta.

Zašto je danas važno baviti se muzikom i gurati priču autorske muzike?

- Priča autorske muzike počinje od samog autora i ona je najbitnija prvo za njega, jer je to neki njegov način emotivnog pražnjenja, a druga stvar, bitna je i za društvo jer je to nešto što ostaje u kulturi i nešto što će možda inspirisati druge ljude da se bave muzikom, da se druže, da nauče da sviraju neki instrument. Kul je kad skupite ekipu i idete ka nekom zajedničkom cilju, kao i u sportu, sličan je fazon.

Ali, ipak postoji i druga strana medalje, poput prepreka, nerazumevanja okoline, manjka podrške, finansija... Šta je ono što vas na neki način sputava da budete bolji nego što jeste?

- Definitivno da postoje te prepreke, mi imamo tu sreću da su naši prijatelji i naša porodica velika podrška. Mnogi nas razumeju, celu tu priču i našu potrebu za tim, uvek su uz nas, dolaze na svirke. Drago nam je zbog toga i verujem da, ukoliko ne bismo to imali, bilo bi nam dodatno teže. Finansije, naravno, to je uvek problem, pogotovo zbog okruženja u kom smo, ali svi imamo neki posao sa strane i od toga ulažemo u muziku, ali gledamo da ne ulažemo previše, jer ovo treba da bude isplativo.

Baš u tom kontekstu, gde vidiš budućnost vašeg benda?

- Pa, u principu, pre ove Gitarijade nisam imao neku čvrstu ideju o tome, jer nismo do sad imali ovako neki pečat stavljen na nas. Imali smo svirke, festivale tu i tamo, ali ništa nije bilo tako veliko i udarno kao Gitarijada, i sad je osveženje i razmišljamo mnogo ozbiljnije o svemu tome, da l’ naći menayera, da l’ da pokušamo da se proguramo na veće festivale, da se još više raširimo, da nam ovo postane na neki način posao...

Misliš da je moguće danas živeti od muzike?

- Moguće je ako je bend baš velik. Znači, govorim na nivou poznatih u celoj državi i regionu.

Ima li prostora za nove bendove, samoodržive da tako kažem?

- Mislim da ne, mnogo se guraju starije kolege, koji su opšte poznati svima. Samim tim jer su bezbedna opcija, lakše je pozvati njih nego rizikovati sa nekim mlađim bendom.

To si lepo rekao... Šta bi, onda, savetovao mladima koji žele da uđu u svet muzike na ovakav način?

- Prva stvar je da ne odustaju ako zaista žele, teško je, ali vredi na kraju dana, kad odsvirate, kad je svima zabavno, kad ljudi uživaju. Druga stvar, treba da vežbaju svoje instrumente, koliko god delovalo banalno, ali mislim da je jako bitno da svirate profesionalno, u smislu da uvek budete na vreme, da znate svoje deonice, da vodite računa o svojoj opremi, pesmi, nastupima...

L. Radlovački

Foto: privatna arhiva