Милановићи се одрекли инстант комфора и нашли мир у Кисачу

Обично чујемо да су млади сеоски дом заменили метрополама идући “трбухом за крухом”, а ретка су појава градска деца која желе да се одрекну тог комфора и нађу мир у души, што даље од урбане кошнице живота. Екипа “Дневника” имала је прилику да упозна Милановиће: Родољуба, Мињу и њихову петогодишњу ћеркицу Милицу, породицу која је након 35 година донела одлуку да прода стан у Новом Саду и започне идиличан сеоски живот у Кисачу. Највише зарад здравог одрастања њихове Милице, али и будућих нараштаја који су у плану.

- У Новом Саду сам се родио, одрастао, школовао се и момчио, па се оженио и створио породицу – почиње причу наш домаћин Родољуб Милановић звани Рођа. - Живели смо у  Улици Париске комуне, у малом стану, а живот у граду је постајао све тежи. Дођеш кући с посла, тражиш паркинг прво 100 година, па када га коначно нађеш, увек је у најави нека нова катастрофа. Све је мање простора за децу и њихову игру, превелика је гужва, а сви су углавном нервозни и увек у неком јуришу. Па и кад ниси нервозан, унервозиш, јер се пробијаш кроз незадовољство које исијава из људи. После 35 година смо схватили да ово више не иде, треба нам простора да продишемо и тишине да се наслушамо. Тако смо дошли до решења да продамо стан и побегнемо на село.

То су и урадили. Врло брзо су успели да продају стан, а ни потражња за кућом није дуго трајала.

- Претресли смо много огласа и обишли све и свашта што се нуди и на крају је ово кућа у коју смо се одмах заљубили – присећа се Рођа тих тренутака. – У јануару смо се уселили, адаптирали је и започели нове авантуре. Нисам баш тражио оволики простор и морам признати да је у почетку било застрашујуће. „Умирао„ сам у почетку док сам косио траву, а сада ми је косилица главна ствар. Мада су и ове суше направиле пустињу, па ниси ни имао шта да заливаш, све је било спаљено.

Двориште им је највернији пријатељ,с обзиром на то да је велико и одвојено је у два дела. Са капије се види први простор од 700 квадратних метара који је припремљен за дружење. Травнати тепих заузима већи део са  трамболином за децу, а лети се постави и базен. Шта је кућа без летње кухиње и дворишне чесме, таман да се сперу руке. Преко пута дугачак дрвени сто са клупама, простор резервисан за уживање и пријатеље. Капија одваја други део дворишта од 1.600 квадратних метара и открива рај природе. Стабло до стабла различитих биљака, баштица и слобода.

- Ми смо сељаци из града, не знамо ништа и полако смо почели да учимо о сеоском начину живота, те смо тако ову годину прогласили пилот пројектом – насмејано ће Родољуб. - Учимо о садњи култура и плодореду, шта се сме, а шта не сме заједно садити, како функционише прскање биљака и слично. Тако смо видели да купус просто морамо да прскамо, јер нам је сав био поједен, док су нам краставац, парадајз и кромпир испали добри, и без прскања – тврди наш саговорник, похваливши нам се да је и земља прве класе. – Сазнали смо да не можемо садити парадајз догодине на исто место, па је срећа да имамо велико двориште. Тиквице су добро прошле, а љуте папричице нису хтеле ове године. Изникну, али убрзо нешто почне да их тамани, па истражујемо сада како то да санирамо. Нисам иначе ни патку смео да узмем у руку, кад си из града и немаш контакт са таквим пернатим животињама, онда ти је и то проблем. Али сам сада и тај страх превазишао, јер нам је недавно комшија поклонио две патке, мужјака и женку за ћеркицу Милицу.

Од села до града 25 минута

Како сведочи Родољуб Милановић, пут од села ка граду и није нека велика проблематика, ако се узме у обзир и чињеница да су у граду поједине улице затворене, те су гужве са свих страна и свима треба више времена да стигну на одредиште. Они су из Кисача прво ишли кроз Руменку до Новог Сада, али су убрзо схватили да не иду тим путем, јер се често десе саобраћајни удеси, баш зато што увек сви негде јуре. Тако су истраживали и нашли мало даљи пут кроз Ченеј, али их зато не боли глава. Тако им сада треба до града око 25 минута.

Рођа каже да га чека и посао око воћки, треба их орезивати, а комшија му је показао како се то ради. Рекао му је да може и грожђе да ореже ако хоће да има плод, а ако не, онда не смета да буде тако разгранато. Таман додатни хлад да им обезбеди.

- Од воћки највише имамо шљива, затим пар крушака, јабуку, пар бресака и три ораха – задовољно ће наш домаћин из Кисача. -  У дворишту је и дуња. Узећу и седамдесетак пилића, па ћемо имати јаја и видећемо, то може да буде неки додатни приход. Планирам да купим и казан догодине, па да печем ракију. Сад смо жена и ја први пут пробали, да нам не пропадну шљиве, а мало смо и пекмеза направили. У плану су биле и гомбоце, али сам случајно те шљиве убацио у казан, те смо без њих остали. Испекли смо 30 литара ракије, а људи кажу да је за први пут одлична.

Морамо признати да смо се на лицу места уверили да је домаћинова ракија заиста добро испала, док нам је мала Милица објашњавала шта се њој највише свиђа на селу.

- Лепше ми је овде, имам „вееееелико„ двориште, куцу, маму мацу и троје мачића – весело ће Милица, трчкајући са својим четвороножним пријатељима. - Волим их све једнако. Највише волим да се играм у дворишту, помажем тати и заливам башту и воћке. Из баште смо једно вече извадили кромпир и обрали парадајз, па смо направили помфрит, а од парадајза сос. Баш сам се слатко најела, кад знам да су то плодови из наше баште.

Све су, каже, на брзину откривали. Када човек ради, нема времена превише да истражује. Једно је сигурно: ниједног момента се нису покајали што су учинили тај корак.

И. Бакмаз